Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R

ком и физиком, и оставио је Беч, па се вратио у Фужине. Поново је отишао У Беч, да се спреми за професора теологије. 12/7 1855 промовисан је за доктора теологије, а по повратку постављен је за. професора теологије у сењском семеништу. Кукуљевић није пуштао из вида Р., и натоворио га је, да се бави историјом, а нарочито истраживањем глатољице. Резултат тога истраживања био је: Преглед глатољске црквене књижевности с ос0битим обзиром на СОв. Шисмо и литургичке књите (Католички ЈЛист, 1856, 34 до 35). То је, као и неки други занимљиви псеториски чланци, обратило пажњу историка, нарочито Кукуљевића, те су Кукуљевић и Штросмајер натоворили Р., да, оде у Рим, да буде управник завода Св. Јеронима.

У пролеће 1857 отишао је Р. у Рим, и тротодишњи боравак у Риму створио га, је хрватским историком највишета ранга. У Риму је Р. марљиво учио палеографију и дипломатику, радио је у разним архитима, а нарочито је скупљао историску грађу у ватиканском архиву. 1859 пропутовао је Р. јужну Италију, па се са Тајнером задржао дуже времена у напуљским архивима. 1860 вратио се Р. у домовину, и од тада се налазио непрестано у њеној служби, и као научник, и као политичар. Р. је био одсад у свему саставни део иницијативе и рада Штросмајерова, коме је био најоданији друг и саветник. Р. је одмах стајао међу првима, а после октобарске дипломе, уз Штросмајера, налазио се у водећој улози. C правом је рекао Штросмајер после смрти Р.: »Штогод сам и ја сам за Бога и вјеру, за домовину и народ свој помислио и извео, и у његовој је племенитој души, срцу и вољи постојало и изведено било. Боља половица свега тота његова. је мисао, његова заслуга, и његова слава«

Р. је сарађивао у Позору, као и у доцнијем Обзору, и његови историско-политички чланци изазивали cy највећу пажњу, и признати су као дела највишег ауторитета. 1681 ушао је Р. у Сабор. и ту је домовини учинио бескрајних услута, активно суделујући у свима важнијим питањима. Појам хрватског државног права добија његовим радовима. праву физиономију. Р. је уза све то Југословен. Питање јединства Хрвата са Србима, и у политици и у науци, сматрао је Р као једну историску и природну нужду, радећи за оно опасно време и одлучно и неустралпиво, бранећи те идеале и припремајући терен духовном Јединству, које је имало претходити физичкоме. Историска наука је за њега ствар позитивна, њоме је Р. улазио у тајне историског разилажења и спајања Јужних Оловена. Таква наука је основ његових политичних схватања и његова солидна гледаља на све појаве. Зато он и даје одмах у почетку свога рада, протрам-

РАЧКИ

ску изјаву, како би се помогло што пре духовном јединству: »Ово толи жуђено јединство свих Југословјенах, а понајшрије Србо-Хрватах и Оловенацах, послпиешити би имала Југословјенска, Академија, којој први и највећи Југословјен науми метнути темељ« (1860). И такав је Р. остао целог свог живота, и у науци и у политици, немајући у томе до данас премца.

Големи број адреса и разних културнополитичких предлога, изашло је из њетовог пера. Познати 42 члан у односима с Угарском његово је дело (1861); и државно-правни елементи адресе од 1861 његова су мисао. За време распуста Сабора, 8/9 1861—1865, Р. је радио у правцу свога програма на скупштинама и у новинама. Читав низ политичких расправа оснивао се на 'идејама самосталности Хрватске у федеративној Монархији: Сабор троједне Краљевине од 1848 према АДустрији (Позор, 1861), Државно Шраво троједне Краљевине по тумачењу мађарском (Позор, 1866), Листови једнога антиунио: нисте (Заточник, 1870). 1865 изабран је Р. у Краљевински Одбор, који се имао састати са угарским одбором у Пешти и преговарати о државно -правном односу међу Хрватском и Утарском. Џитање Реке у Р. је добило најспремнијег и најпозванијет бранитеља, у Сабору, и у новинама, на основи историског и природног права (Риека према Хрватској, 1867).

1863 наименован је Р. за школског надзорника. кр. далм.-херв.-слав. намесничтотг већа, па је и за, школство у Хрватској стекао великих заслуга. 1864 основао је с Јагићем и Торбаром Књижевник, који је постао највиша, трибуна тадашњих на учних радника, пре оснивања Академије. 21 1866 стигла су Сабору промењена, праг вила, Академије, а 22/7 Р. је изабран за њеног првог председника. Потврда је стигла тек 15/4 1867, а истог дана Р. је отпуштен из службе као школски надзорНик. После тога постао је каноник у 'Daкову (1876), па онда у Загребу 1877 (пристанком кардинала, Михаловића). У Академији био је 20 година председник, а као такав је пет година био и председник одбора, који је управљао књижевним радом Матице Хрватске (до 1879). Р. је мното допринео за оснивање Виенца (1869), у коме је објавио читав низ чланака. До 1878 старао се Р. и за Народни Музеј. За 27 година, водио је бригу и за све блатајничке и привредне послове Академије. Бринуо се о подизању Академијине палате. У свему Р. је био прави органиватор снаге и величине Академијине, а поред свег тог рада још је и научно радио, и редитовао је 26 свезака Старина.

У јавном животу Р. је увек био на поселу, и заступао је интересе науке и народа. 1868 био је опет у Сабору, али је са 16 другова иступио из Сабора због октроисаног изборног реда, који је Народној Странци донео тежак пораз под

~ — 793. — ~ *