Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R

РАЧНА ПОЉЕ

Левином Раухом. 1872 Р. је опет изабран за посланика, а после ревидирања. Натодбе, остао је у опозицији као члан Народне Странке, којој је био душа и онда, када није више био члан Сабора. Бан Мажуранић је нудио Р. 1874 катедру за хрватску историју на ново-основаном затре“ бачком Университету, али је Р. то одбио, хотећи да се сасвим посвети Академији. Предлог Штросмајеров, да буде Р. сењски бискуп пропао је. 1881 понуђена. је Р. митра могиловског митрополита, свих католика у Русији (са седиштем у Петрограду), но Р. се, због Академије и друтих неких разлога, није примио те велике части и поверења, које је у њ стављала, Русија, коју је Р. обожавао и од ње очекивао велика дела за све Оловенство и човечанство.

1874—1880 Р. није активно суделовао у политици. Али када је, ради Давидове мађарске школе, дошло у Народној Странци до расцепа, Р. је постао члан и оснивач Неодвисне Народне Отранке, па. је y Обзору 1880 (150—153) дао и програм странци и био јој је вођа до краја Живота. Те своје мисли унео је Р. и у адресу Неодвисне Народне Странке 1884. Те тодине у јесен био је у Кијеву, Москви и Петрограду, Варшави и Кракову. 1885 био је седми пут изабран за председника Академије, али је 20/12 1886 добила, Акалемија решење, којим јој се јавља, да. Р. игбор није потврђен. Академија та је 1887 изабрала осми пут, али се он захватио па избору.

Р. је као историк најистакнутија. Хичност читавог 19 века у целој југословенској историографији, па је доиста, како та Шишић карактерише »средиште света научног хисторичкога. рада хрватскота у другој половини 19 вијека«. До крајности савестан и акрибичан, савршено образован у помоћним историским наукама, нарочито у палеографији, латинској и глатољској, Р. је постао, уз свој одличан историски метод, не само особито критичан писац многобројних студија и научних дела великог обима, него и Caвестан модерни издавач историских извера. У ова два правца, развијао .се научни рад Р. Он је дао многобројна. дела, из области дипломатике, палеографије, сфратистике, епиграфике, историје и хеуристике. Р. је у првом реду истраживач периода |

народне династије, а сем тога, у овим, као и у студијама из каснијег доба, тражио је у прошлости Јужних Оловена. све могуће додирне везе, не ттуштајући из вида уа позитивне и негативне, које су могле послужити доказивању јединства југословенског племена. Прави Р. са, свом својом ширином необичне шроницавости и еластичности у испитивању и изношењу испитаних факата показује се већ у првом свом већем делу: Виек и дјело-

== 794 —

вање Св. Ћирила и Методија словјенских апоштолов (1—П, 1857—1859). Од MHOTOбројних дела истичемо овде само ова: Одломци из државнота права хрватскога за, народне династије (1861), Књижевни pan CB. Цирила и Метода (1863), Опјена старијих извора за хрватску и србеку повиест средњега виека (Књижевник, E; Покрет на словенском југу концем ХУ и почетком ХУ стољећа (Рад, 2, 3, 4), Богомили и Патарени (Рад, 7, 8, 10), Како и када се преобрази хрватска. кнежевина, у краљевину (Рад, 17), Борба Јужних Оловена за државну неодвисност у Х1 виеку (Рад, 94. 95, 27, 28, 30, 31), Хрватска. дворска канцеларија и њезине исправе за владавине народне династије (Рад, 35). Подметнуте, сумњиве и прерађене листине хрватске до ХП виека, (Рад, 45), Биела Хрватска и биела Србија (Рад, 52), Нутарње стање Хрватске прије ХИП стољећа (Рад, 56, 57, 70, 79, 91, 99, 105, 115, 116), Прилози за повјест хуманизма и ренесансе у Дубровнику, Далмацији и Хрватској (Рад, 74). Бој на Косову. Узроци и последице · (Рад, 97), Стари грб босански (Рад, 104). -

P. je mamao: Documenta historiae chroaticae periodum antiquum illustrantia {M. sp. hist, SL M. vol. XXV, Acta coniurationem Petri a Zrinio et Francisci de Prankopan nec non Francisci Nadasdy illustrantia, et tabulariis galicis desumpta (M. sp. hist, SL. M. vol. XXXIXJ, Thomas Атсћ,, Historia Salonitana (M. sp, hist. SL M. мој. XXVI, Seript. IH). y СОтаринама је Р. издао читав низ разноврсних докумената и исправа.

Литература: T. Омичиклас, Живот и дјела Фрање Рачкога (1895); М1а4. Таgorski, Francois Rački et la renaissance scientilique et politique de la СгоанНе 1828—1894 (1909); Е. Šišić, Enchiridion, 98; B. Новак, Фрањо Рачки. у говорима и расправама. (1995). В. Новак.

РАЧНА ПОЉЕ, карено поље у Оловеначкој, југоисточно од Љубљанског Барја. око 6 км западно од места Вишње Горе, односно 9 км североисточно од Турјака. Уоквирено је ниским кречњачким и доломитским бреговима. Поље се пружа од северозапада, према, југоистоку, у коме је правцу и нагнуто. Дно је равно, делом испуњено дилувијалном глином, делом алувијумом, а местимице се дижу стеновите главице, од којих је највећа Јајже (399 м). Р. П. дугачко је око 10 км, широко до 45 км, заузима површину од 13'3 км, и лежи на апсолутној висини од 340—390 м. У поље залазе косе околних брегова, и стога је доста разуђено. Његов најужнији део зове се Копањско Поље, које је и у орографском и хидрографском погледу прилично самостално.

Наводњавање Р. П. углавном врше речеце Добрава и Шица. Прва улази у јутозападни део поља из долине Шент