Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R

РАШКАЈ

чним срезовима на југу има и Арнаута и Арнауташа муслимана. В. Радовановић. РАШКАЈ СЛАВА, сликарка (2/1 1877, Озаљ — 99/3 1906, Стењевец, крај Загреба). Глува и нема, Р. се почела већ за рана бавити сликањем. У Загребу је учила женску стручну школу и приватну сликарску школу Беле Чикоша. Изложила. је први пут 1896 у Хрватском Салону у Затребу, а касније у Прагу и ЏЦаризу. Знатније су Р. слике: Озаљ у снегу, и два акварела (у Штросмајеровој Галерији у Загребу). 4. IJ.

РАШКО (Старац Рашко) један је од најбољих Вукових гуслара. »Родом из (Отарог Колашина, па још у почетку српске буне на даије добежао у Србију и наместио се у наији јатодинској у селу Qaбанти.« Песму о боју на Делиграду је он сам спевао, и певао је више пута пред војводом Добрњцем. Осим ње Вук је забележио од њета још 10 песама, међу њима и две првокласне: Урош и Мрњавчевићи и Зидање Скадра. С. ИМ.

РАШНКО-ПРИЗРЕНСНКА ЕПАРХИЈА, православна црквена област. Обухвата крајеве око Призрена, Косова Џоља, Новог Пазара и Пријепоља. До 1912 под њену је јурисдикцију спадао и сав териториј данашње пећске епархије, која је основана 1912 за новоослобођене крајеве, који су припали Црној Гори. Р.-Џ. НЕ. постала је стварно већ 1789, када је призренска епархија дата на управу рашком митрополиту Јанићију, 8 формално царским бератом 1808, када су обе епархије и званичним актом здружене у једну епархију. То је једина епархија, која је, захваљујући врло угледним и утицајним пслунезависним призренским пашама из аутохтоног елемента, готово пола века и после укидања пећеке патријаршије (1766), имала за епископе Србе а не Грке. Сем Јанићија, који је управљао рашком и призренском епархијом 1784—96/11 1818, Орбин је био и његов наследник, митрополит Захарије, раније архимандрит дечански. Он је управљао Р.-Ш. MH. 1818—16/8 1830. Иза њега ређали су се Грци, које је слала, царитрадска патријаршија: Ананије (1830—1836), Герман (1836—1838), Синесије (1838—1840), Игнатије (1840—1849), ПЏартеније (1849—1854) 'и Мелентије (1854 до 1895). Тек 1896, пошло је за. руком српској дипломатији, после дугог настојања, да код султана и цариградског патријарха издејствује одобрење, да се у будуће на Р-П. HE. постављају само Срби за епископе-митрополите. Први Србин епископ после тога, одобрења. био је митропит Диокисије Петровић (1896—1900), а. после њета Нићифор Перић (1901—1911). Пошто је Перић 5/3 1911 дао оставку, изабран је за. митрополита. Р.-Ш. MW. Гаврило Дожић, али није потврђен. Ослобођење 1912 раздвојило

= 198 =

је Р.-П. Е. на два дела: старо Хвосно, са Пећи и Полимљем припало је Црној Гори и образовало је нову пећеку епархију под јурисдикцијом цетињекот митрополита, 2. тлавни део Р.-Џ. Е. са Призреном припао је Србији и дошао је под духовну власт београдског митрополита. После великог Европског Рата постао је рашко-призренским еписколом Михаило Шиљак (1920). Р-П. КЕ, по црквеној статистици из 1994, има 130.743 православна, становника, 5 протопресвитерата. (призренски, косовски, звечански, рашки и пријепољски), 2 намесништва (неродимско и гиланско), 66 парохија, са 60 свештеника и 74 цркве и капеле. Манастира има 8 (Бинач, Грачаница и Драганац у косовском округу, Бања и Милишева у пријепољском округу, Св. Марко и Св. Тројица у призренском окруту и Девич у звечанском округу), са 4 калуђера и 1 парохиским свештеником. Литература: Н. Дучић, Рашко-призренска митрополија и национално-културна мисија Краљевине Србије (1896). Р. Грујић. РАШНОВИЋ БОРИВОЈ, карактерни глумац загребачког Народног Казалишта. (1870, Шабац — 98/11 1925, Загреб). Изучио је з разреда гимназије, па је 1887 ступио у Параћину, под управом Мих. Лазића, први пут на позорницу као Краљевић Марко у Суботићевој Марковој сабљи. Од тога времена па до 1894 пропутовао је Р. у разним путничким дружинама, све наше крајеве од Петроварадина до Боке Которске. 1894 ангажован је у Загребу. Тамо је играо већ прве сезоне Дон Карлоса, Карла Мора, Хиполита (у Расиновој Федри) и Мејррег -а у Сардуовој Мадате Запз-Сепе, Прилагођујући се MOдерној тлуми, Р. је постао карактерни тлумац. Нарочито је био добар приказивач народне душе, управо народне комеке. Најбоље су му биле улоге славенскота, репертоара: Никита у Толстојевој Тмини, Васка Пепел у На дну живота од Максима Горког и Вук Конављанин у Војновићевој Трилогији. У марту 1918

прослављена му је З0-тодишњица уметпичког рада. Н. А.

РАШКОВИЋ МОЈСИЈЕ (1749, Сремска Митровица — 1783, Беч). Отац му је био пуковник. Учио је науке у Пожуну, Лајпцигу и у Бечу. Свршавајући науке у Пожуну, штампао је у Бечу (1768) латински товор: Опат ст Posoniensibus valediceret musis habuit. Bwo је необично талентован, али нагао. ТИ.

РАШКОВИЋИ су старинска породица у Старом Влаху, која је давала кнезове тој области. Турци Р. нису гонили све до краја, 17 века. Тада, у време борби Оветог Савеза, један део Р. прешао је са патријархом Арсенијем Ш у Аустрију. Та-

мо су 7/6 1692 Р. добили царско писмо

са признањем племства и њихових 8а–