Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R
по том са Угарском (у ширем значењу). Утарски је Сабор (4/19 1790) знатно сузио захтев Хрватског Сабора, шредложио је на санкцију чланак, да се трад Р. са луком (непосредно) сједини са Угарском, и замолио је Леополда II, na, TO. сједињене уврсти међу државне законе жао јемство, да се Р. град и лука неће никада оцепити од Утарске, него да ће се увек сматрати као посебно, светој круни краљевине ~ Утарске, придружено тело. Краљ то није потврдио, већ је 9/1 1791 одредио, да се решење тога питања одтађа до будућег сабора краљевине (Угарске), где ће се о њему свестрано расправити. Прави је разлог томе одгађању био, што су крањски сталежи стали тврдити, да Р. припада њима. Још једном (1809) одбијени у својим тражбинама ради Р. Мађари и Хрвати су напослетку ипак поститли, да је краљ Фрањо 19/19 1807 потердио закључак Утарекога. Сабора, који је потом унесен међу законе краљевине Утарске као члан ТУ : 1807: »О привољењем његовог величанства, које неће даље да затеже са испуњењем вруће жеље краљевине (Угарске), очитује се овим, да трад Р. са луком, већ од прејасне царице и краљице Марије Терезије особитом дипломом краљевини Њутеловљена, припада истој краљевини. Уједно даће се губернатору – речком пристојно место и тлас у великашкој, а заступницима града, Р. у сталешкој кући«. 19/8 1808 краљ је потврдио и: закључак, Хрватског Сабора од 29/2, који је потом унесен међу законе Краљевине Хрватске као члан УШ :1808. Хрватски је наиме Сабор и даље сматрао град и луку Р. саставним делом ове Краљевине, те је дао место и глас Р. тубернатору уз велике жупане, а посланицима, трада Р. место међу слободним и краљевским градовима. Уједно је позвао бана, да за будуће скупштине пошаље позивнице губернатору и граду Р.
Од октобра 1809 до августа 1813 Р. је била у француској власти: припадала је Грађанској Хрватској, једној од седам илирских покрајина. После Наполеоновог пада илирске су покрајине враћене Аустрији, али аустриски двор није у њима, успоставио административно стање, како је било пре француске владе, већ је од њих уредио (3/8 1816) посебну покрајину, Краљевину Илирију. Пошто је због тога у Хрватској и Утарској настало велико незадовољство, двор је попустио, те је отпивом од 5/7 1822 вралио Хрватској њене крајеве на југу од Саве до мора; ту се изриком наводе градови Р. и Бакар са својим котарима. Од ресторације северинске жупаније се одустало, а. привремено уређено северинско окружје сједињено је са затребачком жупанијом. Успостављена Р. губернија запремала је градове Р. и Ђакар, њихове котаре и винодолски котар. Р. су патрицији спадали под јурисдикцију
7
PERA
загребачке жупаније, а Р. школе под врховно школско равнатељство у Загребу; у судбеним пословима призивало се на Бански Ото у Запребу. У смислу чл. УШ: 1808 P. cy заступали на Хрватском Сабору 1625 њени посланици; шта више они су суделовали код инструкције, коју је Хрватски Сабор дао својим нунцијима, · Ha, заједничком сабору: да се Р. тубернатору зајамчи у трговачким пословима онакав делокруг, какав је имао тршћански губернатор у своме подручју. На Хрватски је Сабор долазио и Р. губернатор (1828), или се дао заступати (1836).
Међутим се заоштрило трвење између Хрвата и Мађара, који су ишли за централизацијом на основу мађаризације и тежили за морем. Као што је мађарска, централизација била реакција на централизацију и терманизацију цара Јосифа П, тако је опет мађареки притисак изазвао код Хрвата илирски покрет, који је дошао до врхунца. 1848, када је бан Јелачић прешао са војском преко Драве, те раскинуо све везе Хрватске са Угарском. Речани су тада пристали уз Мађаре, који су их предобили различним обећањима у корист речке трговине (да ће градити железницу, уредити и проширити речку луку и др.). Речани су од тада били ипрагез, тежили су за непосредним сједињењем свота града са Утареком, а како нису знали мађарски, Мађари су им допустили употребу талијанскот језика. Пошто речко градско веће није признало бана Јелачића, послужио се он силом оружја. На челу од око 1.000 људи дошао је 1/9 на Р. Јелачићев изасланик, загребачки поджупан Јосиф Ђуњеваш, и заузео је трад. Генерал Виктор преузео је, у име Јелачићево, војничке, а дворски саветник Херман Ђужан трађанске послове. 2/19 Фрањо Јосиф, ступивши тога дана, на престо 'у Оломуцу, именовао је бана Јелачића. за. тубернатогра. Р., а. (у. државном 'уставу: од 4/3 1849 уврстио је Краљевину Хрватску и Олавонију, са Хрватским Приморјем и са традом Р. и њеним земљиштем, независно од Утарске, међу круновине свога гарства. По пошису од 1851 имала, је Р. са својим котаром 19.508 становника, и то: 11.581 Хрвата, 691 Галијана, 76 Мађара, 52 Немца, 48 Чеха, 13 Енглеза, 10 Француза, и. 127 др.
И Јелачићев наследник, бан Јосиф Шокчевић _ (1860—1867), био je тубернатор града Р. Због немира, који су избили, и демонстрација, Шокчевић је почетком 186] прогласио на Р. преки суд и опсадно стање. Зато Речани, кад се 15/4 састао Хрватски Сабор, нису послали у сабор своје посланике. Сабор је поново нагласио шрава Хрватске на Р. као њен саставни део и успоставио речку (северинску) жупанију, што је краљ 8/11 потврдио (алан XII: 1861). 25/5 1862 бискуп Штросмајер по-
~ 705 —