Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R

до 2/3 1924). 12/9 1919—5/1 19921 на Р. је господарио са својим легионарима песник Gabriele 4' Аппипо, и оставио је за собом крвавих трагова. За услуге, указане Италији, талијански му је краљ дао титулу Principe del Monte ХМеуозо (OeЖНИК). Утовором у Рапалу (12/11 19920) између Краљевине ОХО и Краљевине Италије, трад Р. са својим нешто у Истру продуженим котаром проглашен је слободном и независном државом за увек. Али већ уговором у Риму (27/1 1994) између обе суседне Краљевине, Р. држава сједињена је са краљевином Италијом.

Граница између наше и талијанске државе иде старим уточним рукавом Речине, тако да lemma, (међу старим и новим уточним рукавом Речине) и лука Вагозе (сада лука краља Александра) остају Краљевини ОХО. Сада је град Р. у краљевини Италији тлавно место ново установљене Кварнерске покрајине (Ргоvincia де! Сагпаго), која запрема два округа: округ Р., и, од Истре узети, округ Волоско-Опатија, и столица нове, од сењске оцепљене, бискупије Р.

Р. је сада за нас изгубљена, али :из наше националне свести не дају се избрисати успомене на народне, политичке и културне везе, које су је у прошлости везивале с Хрватском, а по њој и са садашњом Краљевином ОХО. У доба хрватских народних влалара, за половину 10 века сведок је савремени цар Константин УП, Р. крај је био саставни део Хрватске. Премда. се Р. доцније кроз векове није налазила, у оквиру Хрватске, ипак је њен хрватски значај кроз све то време ван сваке сумње. Из јавних се исправа дају саставити спискови судаца, већника и свештеника 15—18 века, чија имена показују, да су претежни део становника Р. били Хрвати. Списак на пр. судаца, 1392 До 1600 износи 108 имена, од којих је само 11 талијанских, а сва, су остала хрватска. О хрватству старе Р. сведочи и црквена, историја. У Р. жупи служила се словенска служба. Божја. Има, једна исправа, писана, 1371, глагољицом, на хрватском језику за цркву на Р., у којој се набрајају шрава и дужности каноника »од прастаријех времена«. Кад је под крај 16 века пуљски бискуп (Пола) Клаудије Соземен (Грк са отока, Кипра) хтео да укине на Р. словенску литургију, морао је своју одредбу опозвати, јер је традско веће запретило, да ће му закратити десетину и све друте приходе, ако не успостави словенски језик у жупи Р. Истранин Главинић у CBOјој књизи Historia Tersattana (1648) вели о становницима Р.: »Домородци су (Словени, и такав је њихов домаћи језик (идиома), премда се још служе талијанским због суседства и трговине са странцима.« РЕКА

У другој половини 19 века Р. је била знатно хрватско културно и књижевно средиште. Тамо је кроз деценије деловала хрватска гимназија (раније латинска исусовачка, код CB, Вида), која је одгојила, читав низ хрватских књижевника, и политичара, који су одредили правац политичком и књижевном животу | Хрватске у другој половини 19 века. Што учитељи што ученици Р. хрватске тимназије били су: Фран Курелац, творац чувене ријечке школе у нашој књижевности, браћа Иван и Антун Мажуранићи, Tane Омичиклас, Иван Дежман, Маријан Деренчин, Евгтениј Кумичић, Матко Лагиња, Еразмо Барчић, последњи P. maтрициј, и мноти други. На Р. су неко време деловали и Анте Старчевић, првак странке права, и Фран СОупило, издавач Народнога Листа. Већином Р. и приморски Хрвати били су оснивачи и дионичари Утарско- Хрватског Паробродарског Друштва на Р. (матица сада Јадранске Пловидбе Д. Д. на Сушаку). Хрватским су духом дисали и капуцински самостан Св. Августина и Хрватска, Читаоница, која је, замрла у време Светског Рата, сада обновљена. Православни Срби имају на Р. своју парохиску цркву још од времена цара Јосифа П.

Литература: Фр. Рачки, Ријека прама Хрватској (1866. Извод из тога, дела је Политичка повјест града Ријеке, 1907, од Р. Хорвата и талијански превод Storia politica della citta di Fiume (1908); Ф. Шишић, Ријека и ријечко питање (1912); Е. 51516, Ађгеве де lhistoire polilique de Кека-Еише (1919); Р. Строхал, Из старе Ријеке (Зборник за народни живот и обичаје јужних Словена (90, 1915); Ст. Остерман, Ријека и Југославија, (1920); G. Benedetti, Fiume, porto Baross e 1 ге. iroterra (1922); G, Benedetti, La pace di Fiume {1924),

J. Модестин.

РЕКА. 1. Понорница у Крањској и Истри. Иввире она северној страни Шлесишћа (785 M), OKO 175 KM северно-северовашадно од Сушака. Са изворишта углавном тече према северозашаду; прво као Велика Вода, а даље као Р., и протиче покрај Забиче, Илирске Бистрице, Битиња и насеља, Горње Време. На своме току Р. јако вијута, местимице у већим окукама, гони преко 35 воденица, а при прелазу из флиша. у кречњак губи се у. понару код Шкоцијана, на висини око 320 м, 15:7 км вападно од железничке станице Шент ШПетер. На торњем току Р. има велики пад, који се око Илирске Бистрице и Трнова, Толико смањи да река почне јако вијугати и тећи кроз баровиту долину. Од Према. је пад поново већи, али се даље постепено смањује, а. опет се повећа. од Горњег Врелина, где Р. почне губити BOду у кречњачким пукотинама. Даље од понора. Р. тече кроз шкоцијанску пећину,

= 787 —— 47