Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R

РЕКА (ДУБРОВАЧКА)

а затим се дели на више подземних тОкова, претежно правца северозападног. Најважнији од њих појаве се у врелима дуж тршћанске O ae, – нарочито близу Двина, (Дуино), где извире и добро по знати извор Тимава. Важније притоке 12. са леве стране су: Мралик, Шострво, Шадеж и Сушица, а са десне: Фарјевец. Дужина Р. тока је 56 км, а површина, слива. је неодређена.

Литература: М. Кгеђз, је Halbinsel Istrien ({Penck' Geogr, Abh, IX, 2, 1907), | JI..B.

9. Планинска корутина у Јужној Орбији, у Окопској Области, у сливу реке Радике, десне притоке Црнога Дрима, више Дебра, на граници према, Арбанији. Р. је уоквирена, са свих страна, високим планинама, на западу Корабом и Крчином, на истоку Ђистром, Јамом, Отоговом и Марушом, а, само је на југу отворена, низ Радику према Дебарском Пољу. Р. заузима. пространство од 666 км. Високе планинске пречате састављене су од палеозојских шкриљаца и мермера и мезозојских кречњака и доломита. За време дилувијума биле су планине изнад Р. покривене вечитим снегом и ледницима, који су оставили многе глацијалне тратове. Долине Радике и њених притока. дубоко су усечене између ових планинских маса, а на њиховим странама. има, неколико високих ерозионих површи и тераса. Шоврши су под богатим суватима, стога се становништво бави поглавито сточарством. |

Име области Р. познато је тек од турског доба, када је цео овај планински предео сачињавао Рекалар-Казаси. Област Р. не помиње се у средњевековним споменицима. У доба распада српскога царства, Р. је остала у власти Ивана Кастриоте, властелина у Арбанији, што се види из његових поклона манастиру Хиландару повељом од 1496 (в. Ростуше).

Р. се дели на три краја: Мијаци, Горња. Река и Мавровско Поље. Мијаци вахватају јужни део P. om Горенечког Моста до клисуре Барич на средњој Радици, и њихова се област дели на Долну, Малу и Голему Реку, према сливовима Радикиних притока, где има 23 насеља. (Оеверно од Мијака, у изворној челенци Радике, настаје Горња Река, такође са 23 насеља. А на североистоку, између Бистре и Влајинице, налази се високо МавровCRO Џоље, са 4“ насеља.

Мијаци су старо српско племе, које је изгубило племенску организацију почетком 19 века, услед европских реформи у Турској. Они су већином православни, 3, шма, и нешто муслимана. Карактеристично је да Мијаци, као и Оловенци, старословенско ж замењују са о, као: рока (рука), 306. (зуб), мока (мука). Горнореканци су поарбаналпшени Мијаци, највише услед мешавина са досељеним Арбанасима. Има

= 788

их православних и муслимана. Мавровци чине прелаз између једних и других. Сви се зову Реканци или Рекалије. Зову их и Дебарцима, а према највећем мијачком селу Галичнику, по коме област сачињава. галички срез, зову се и Галичанци. У целој Р. има 3.953 куће са 18.665 ста-

_ новника (1991). Знатно је више хришћа-

на (11.564) од муслимана (7.101). Административно је средиште варошица Ростуше. Реканци, а нарочито Мијаци, живе у великим збијеним селима. Баве се сточарством, слично Куцовласима. Мијаци проводе лето са стоком на планинама, свога краја, % зиму у Ђевђелиском Пољу, Ђојмији, Тиквешу, Рајцу и под Чукама, на присојима изнад Црне Реке у Маријову и у Битољском Пољу. У турско доба одлазили су са својим стадима у Солунско Поље, Тесалију, Мусакију и суседно Јадранско Приморје. Услед арнаутске анархије у 19 веку сточарство је јако опадало, те су Мијаци много ишли у турбетлук, у Србију (у Шумалији и Београду познати су као Рекалије и Чокалије, ма да не носе влашку чоку, већ праву српску доламу), у Бугарску, Влашку, Цариград, Египат, најзад и у Америку. Мијаци су сачували врло изразиту своју. племенску ношњу и старе обичаје. У неким мијачким селима (Галичник, Гари) постоји стара народна уметничка. дрворезбарска школа. Мијачки мајстори, »копаничари«, израдили су иконостас Биторског манастира у Р., иконостас у цркви Св. Спаса у Скопљу (почетком 19 звека) и друга, особита ремек-дела мијачких народних мајстора. Последњи представник ~ мијачке – дрворезбарске – школе ради сада иконостас за краљеву цркву у Тополи. Познати су и као живописци, 30трафи, нарочито из села Тресонче. Живописали су многе цркве у Јужној Србији.

Литература: Ј. Цвијић, Основе ва теографију и геологију Македоније и Старе Србије, Ш (1911), J, Cvijić, L'Epoque glaciaire dans la Реппзије Ва! Кашадние [Annales de Gćographie, 26); J. Dedijer, Traces glaciaires en Albanie et en Nouvelle Serbie (La Gćographie, 31); H. Koшанин, Биљни покривач западне и јужне Македоније (Гласник Географског · Друштва, 6, 1929): Р. Николић, Глацијација Шарпланине и Кораба (Глас, 92); 'Гома, Смиљанић, Пастирски живот Мијака, (Гласник Географског Друштва, 5, 1921); Toa Омиљанић, Мијаци, Горња Река и Мавровско Поље (Насеља, 20, 1995).

В. Радовановић.

РЕКА (ДУБРОВАЧКА, ОМБЛА), више фјорду него реци слична морска. драга. у Далмацији, на 42" 40' сев. шир., недалеко од Дубровника ка северу. Р. се усекла у копно од запада ка истоку 5.273 м далеко. Готово је читавом дужином пловна; на доња 3.792 м за једрењаче и паробро-