Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R

квијаре, али често без моштију и других Р. У великом су поштовању још и данас нарочито мошти неких српских светитеља. : Р. Грујић.

РЕЉЕВО, село на левој обали Босне, у близини (Оарајева. Има 122 становника, (1910). Насеље је старо. За време аустриске управе у Босни, у Р. је била православна богословија, једина у Босни, која је после ослобођења пренета у Сарајево, а у њеним је зградама смештен Државни Дечји Дом. М. Ф.

РЕЉКОВИЋ ЈОСИП, славонски писац (1754—1801). Син је М. Рељковића. Био је жупник у Винковцима, а уједно је предавао поетику на винковачкој гимназији. Издао је (1794) дело Кућник, у коме је у стиховима, изнео упутства за, пољеки рад преко године. Дело није оригинално.

Литература: (rj. 'Тропш, Узори Рељковићеву Кућнику (Рад, 145). _

4. B-w.

РЕЉКОВИЋ МАТИЈА АНТУН, славонски писац (6/1 1732, Овињар, Славонија, 221 1798, Винковци). Са 16 година стутио је Р. у војску као прост војник. Рано је постао заставних, а затим официр. 932 време седмотодишњег рата био је заробљен. Ропство је проживео у Франкфурту на Одри. 1778 постао је капетан, а 1785 добио је племство. 1786 је пенсионисан, те се настанио у Винковцима. Издао је дела: Сатир илити Дивљи Ч0век у верше Славонцем (1762 и 1779), Нова славонска нимачка граматика. (1767), Овчарница (1776, превод с немачког), Постанак наравне правице (1778, превод с латинскога), Нек је свашта (1795). У рукопису Je оставио Езопове – фабуле (штампане у Осеку 1804), Шилпајеве фабуле и Наук политичан и моралски.

Р. је био образован самоук, знао је више језика. За време седмогодишњет рата, видео је у Немачкој, колико је наш народ у Олавонији у економији, моралном и културном погледу заостао за западним светом. Свог је Сатира нашисао У ропству, а издао та је у Дрездену. У њему је у стиховима приказао Славонцу његово рђаво стање, лоше обичаје, зло тосподарење, немар, дајући му савета, како да се подигне у моралном и економском погледу. Оматрао је важним побијање празноверја, а народни препород је очекивао од школа. И ако писан у стиховима, Сатир није песничко дело, него је Р. употребио форму стиха зато, што је знао, како Олавонац све меће у стихове. Ни Сатир ни остала Р. дела нису оритинална, него су већином прераде. Ширећи смело и истрајно у својим делима моралне поуке и економске идеје, Р. је постигао у народу велик успех, а иИзазвао је својим радом читаву малу литературу против себе и себи у прилог (Ђ. Рапић, Вид Дошен, Катанчић). Као књи-

РЕМЕНАРСТВО

жевнихк Р. заостаје за Канижлићем и Катанчићем. Литература: Т. Матић, Матија, Ан-. тун Рељковић (Дјела М. А. Рељковића, 1916): Ф. Фанцев, Славонска књижевност у 18 веку (Југославенска Њива, 1929).

А. Барац.

РЕМБ ФРАНЧИШЕН КАРОЛ, сликар (1674, Радовљица). Учио је у Млецима, а Академију у Риму. Од 1708 живео је у Грацу, а од 1709 у Бечу, где је 1715 постао управник Лихтенштајнове Галерије. У Грацу је сликао степенице Атемсове шпалате, слику (Ов. Франчишка, за цркву ашт Стјез-у и слику CB. Уршуле за уршулинску цркву. Р. слике митолошког и библиског садржаја налазе се и у Атемсовој и Земаљској Галерији у Грацу. У Бечу је радио 1712 две олтарне слике 3, Кремеминстер и 183 мањих. У Љубљани су његове слике: Орца Исусовог, 32, кларишки манастир (1702), Ов. Јожефа, за, цркву Ов. Јакоба и Ов. Луције, за: садашњу фрањевачку цркву.

Литература: B. Стеска, М, 964.

РЕМЕЗИЈАНА (Кетшезјапа), у римско доба варош у Горњој Мезији, доцније у Средоземној Дакији, данас Бела Паланка. У Р. је било седиште торњо-мезиске скупштине. Ту су се скупљали изасланици из разних вароши Горње Мезије, да припесу заједничке жртве и да се доховоре о заједничким пословима, да изразе своје коштовање цару, да се жале на царске чиновнике и т. JL У 4 и 5 веку по Хр. ту је било седиште владичанства.

HL B.

РЕМЕНАРСТВО је грана народнота заната, која се бави израђивањем предмета. претежно од разновренот ремења (кајиша).. Роба, што је ременари (сарачи) производе, углавном је двојака: 1. Црвена роба, ситнија роба, понајвише од црвене коже, као разноврсни појасеви, ћемери; торбе, кесе, бичеви, корбачи и друго. 2. Црна роба, већи предмети од претежно прво улаштене коже, нарочито орма за коње (ајам У Лици, одатле ајмарство) и за осталу тетлећу марву. — Обе врсте робе украшују се шарама, које се изводе: тлачењем (утискивањем) у кожу помоћу посебних железних алатљика, ивзрезивањем помоћу разноврсних пробојаца, утискивањем металних каричица, ашликашцијом металних, понајвише коситрених, пуцета (илика), апликацијом разнобојних кожица, везењем (цифрањем) са разнобојним кожицама, нарочито са сирмом (танким OBчијим или јарећим бојадисаним кожицама). Некада су и ременари као и опанчари сами спремали кожу, те ју и бојадисали, но данас је купују тотову, а тек само неки је још сами бојадишу.

Р. је сродно седларство. И данас су још понекада ременари и седлари, те праве

Младика, Ф. С

= 745 —