Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R

РЕСЕНОКО ПОЉЕ

сило на Р., који је обележаван и обласним именом, као што је било и другде случаја. Почетком 19 века Р. (под именом ШПреспа) имао је 400 кућа. 1845 помиње се Р. као град. 1858 утврђено је у Р. административно средиште Горње Преспе, и од тада се почео развијати као напредније варошко насеље.

У Р. има породица, које су се доселиле крајем 17 века, а од средине 18 до средине 19 века доселило се још више новог становништва, Арнаута, Орба и Цинцара. Цинцари су дошли крајем 18 века из уништене влашке вароши Мускопоља. Они су, као најбогатији варошки привредници, брзо ојачали. 1843 подитли су цркву CB. Ђорђа. Досељавање је затим и даље трајало. 1863 било је у Р. 600 кућа, од којих 150 муслиманских, 60 циганских, 100 цинцарских и око 300 српских хришћанских. Крајем 19 века било је у Р. 4.450 становника, од којих 92.400 Срба хришћана, 800 муслимана, 30 Турака, 300 ApgHayra муслимана, 570 Влаха и 350 Цигана. За време рата становништво је нешто опало. Од 4.102 становника, данас има у Р. 2.407 православних и 1.695 муслимана.

Око 8 км северно од вароши, близу крај друма за Охрид, има код села Леве Реке извор гвожђевито-киселе воде. — У Р. је седиште поглавара преспанског среза, има гимназију четвороразредну мешовиту, поштанско-телеграфску и телефонску станицу. :

Литература: Ђ. Киселиновић, Ресен (Гласник Географског Друштва, 12, 1926); Ј. Х. Васиљевић, Ресен и његова околина, (Браство, 21, 1927); К. Костић, Наши нови традови на југу (1922); Ј. Цвијић, Основе, Ш (1911). В. Радовановић.

РЕСЕНСКО ПОЉЕ. В. Преспа. РЕСИНУМ. БВ. Рисан.

РЕСКРИПТ КРАЉЕВСНИ ОД 1868, уредба, по којој се и данас, углавном, управља црквено - административни живот у бившој карловачкој митрополији. Та. уредба заменула, је Деклараторију од 16/7 1779, која је дотле нормирала црквено-управне и просветне односе православних Срба на територију Угарске, Хрватске и (СОлавоније. Р. је, углавном, начињен и примљен на народно-црквеном Оабору у Карловцима 1864—1865, а угарски краљ Франц Јосиф 1 потврдио га је, са извесним изменама, по предлогу угарског министра црквених дела и просвете, 10/8 1868. Р. садржи ове уредбе: 1. О редукцији и дотацији парохиског свештенства, о стању персонала манастирског свештенства и о дстацији епископа. 9. О трчко-источним (православним) месним црквеним општинама. 3. О школама. 4. О консисторијама. и о митрополитско-црквеном и школском савету. 5. О управљању манастирским добрима и српским народним фондовима. 6. О стечајном испиту за получење парохи-

ског звања. На основу тлавних принципа, изложених у Р., доцнији народно-црквени 'Сабори и: Синоди карловачке митрополије доносили су многе нове уредбе, које су делимично измењивале или допуњавале уредбе, изложене у Р., према указаним потребама у развитку народноцрквеног живота. 257.

РЕСЛЕР ЕРВИН ДР. (Кбззјег), орнитолог, професор средње школе, приватни доцент Университета у Загребу и управник завода за примењену зоологију (1876, Кијов, Моравска). Свршио је Университет у Загребу. 1898 студирао је'у иностранству практично рибарство. Највећи део његових публикација чине извештаји 0 посматрању. птичјег сељења. Издао је спискове птица Хрватског Зоолошкот Музеја у Загребу (Гласник Хрватског Природословног Друштва, 14, 1902), па рептилија и амфибија (Гласник Хрватског Природословног Друштва, 15) и Барског Мувеја у Бељу. (заједно с Пфенитбертером, Аашја, 15, 1908), На интернационалном конгресу у Берлину (1910) предавао је о птичијем свету у Обедској бари. Писао је и о авифауни и херпетологији јужнодалматинских острва (нарочито Палатружа), а у најновије време и о раду »покусне станице за рибњачарство Црна Млака«.

J._X,

РЕСМАН ИВАН НЕПОМУНК (924/4 1848, Згорњи Оток, код Мошња, Горењска, 51 1905, Љубљана). ОСвршио је у ЈБубљани седам разреда гимназије. Због демонстрација против немачких турнера затворен је и суђен, али пуштен па рекрутован. Био је чиновник код Јужних железнида од 1873. Служио је (због националног рада више пута је премештан) до 1903 на тринаест станица у Крањској, Хрватској, Приморској, Тиролској, Штајерској, најпосле у Залогу, ниже Љубљане. — Р. је сарађивао народно-политичким чланцима и дописима у Целовском Словенцу, Новицама, Оловенском Народу, Единости, Цељској Домовини и др. (псеудоним му је био Доран, Нисводоран). Прве песме објавио је у СОтритаревом Звону (1870), највише пак у ЈЉубљанском Звону (особито 1895—1898). Избор његових ствари изашао је у збирци: Моја деца (1901). Р.

су песме и романце већим делом љу- /

бавног садржаја; неке су и патриотске и сатиричне. Нису особито дубоке, али су често пута врло срдачне. Највише су му успеле просте песме у народном стилу, које се могу и певати. Много је од њих и компонованих. Р. је био одушевљен национални радник, потпоматао је друштва и ђаке (међу осталим и песника. Кетеја), радио је гдетод је могао и одушевљавао народ.

Литература: Словенски Народ, 1905, 5: Слован, 1905, 93, Говекар; ЈБубљански Звон, 1898, 309, 1905, 125; Дом ин Овет, 1905, 191. И. Графенауер.

= 759. __