Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R

РЕЧНИЦИ ОРПОКОХРВАТОКИ

Ови Р. представљају богат материјал 38. познавање нашет језика у прошлости и за разумевање наших старих писаца.

9. ови РО савременог језика. Вука Стефановића. Караџића, Српски рјечник (Г изд. 1818 'у Бечу, П изд. 1852 'у Бечу, Ш изд. 1897 у Београду). Тај је Р., са граматиком која се находила у 1 изд. образовао основицу нашет савременог књижевнот језика. Вук у тај Р. није унео ниједне речи, које или сам није знао или сам није чуо. Р. је протумачен латинским и немачким речима, које је дао за прво издање Ј. Копитар, 2 за нове речи у друтом издању 'Ђ. Даничић. У првом су издању употребљена три акцента, а у друтом четири, што је Даничићева заслуга. Друго издање разликује се од првог тиме, што су у другом издању избачене непристојне речи првог издања, што је знатно проширено новим речима, нарочито из Црне Горе, Далмације и Хрватске (у том материјалу акценат није увек поуздан). У првом издању огледају се основи Вукове ортографске реформе, у друтом дефинитивна. Вукова ортографија. (употреба звука х, писање тј и дј место ћ и у јужног изговора. Главно је наречје (у другом издању) југозападно, на које се упућују речи, наведене и по осталим наречјима (источном, западном и јужном). Југозападно се наречје одликује од јужнога поменутим писањем тј и дј место ћ и ђ (ћерати, ђевојка) јужнот наречја, и употребом звука х. И поред великог значаја овога Р. за развитак књижевног јегкка, он је непотпун као Р. народног језика. У његовој је основици Вуков матерњи херцеговачки дијалекат, али је тај материјал попуњен материјалом из длугих ваших покрајина, уколико. је он, наравто, Караџићу био познат. Вуков је Р. фразеологијом сиромашан. "Треће издање овога Р. са великим предговором, изашло. је у редакцији II. Ђорђевића и ЈБуб. Отојановића. Сем чисто уређивачког посла, (уређење упућивања, уношење речи из текста у азбучни ред и т. д.), они су имали да унесу из Караџићева егземплара овог Р. речи, које је он додао са стране.

У новије време саставили су за практичне сврхе Р. хрватскога, језика, (1—1, 1901) O. Ивековић и Иван Броз. Почео је прикушљати трађу и обрађивати је Броз, а после њетове смрти цео је посао довршио и издао Р. каноник Ф. Ивековић. И ако је у његовој основици Карамгићев Р., ипак огај Р. нема оног унупрашњег јединства, које има Вуков Р. као збирка само народпих речи. Састављачи су упосили MT речи из Р. Југославенске Академије, и из старих лексикографа (нарочито из (Стулића) за одељке, који од Академиског Р. у време излажења, Ђроз-Ивековићева Р. нису још били изашли. Сем тога, они су унели много речи и навода из Караџићевих и Даничићевих дела, и то је најбоља њетова, страна. Из других писаца уносили

су врло мало (из Његоша и Милићевића), тако да овај Р., и ако је у многим правпима богатији од Букова, није могао попунити потребу једнот Р. савременог књижевног језика.

Да ту потребу попуни, узела је на себе Српска Краљевска Академија у Београду. Она купи материјал из писаца савремене наше књижевности, почевши од Доситеја и Вука, на једној страни, и од илиризма ва другој, па све до данас. Тај се посао у њој ради од 1894 Купљењем материјала руководио је до своје смрти (1915) Стојан Новаковић, а од ослобођења до данас А. Белић. У новије време Новаковићев план знатно је проширен. У овоме ће Р. бити народне речи, које су од 19 века, побележене (нарочито много из богатих Академијиних збирака), и речи из књижевних дела наше новије књижевности, код Срба и код Хрвата. 1913 излао је секретар Лекеикографског Одсека Оршпске Краљевске Академије, Момчило Иванић, који је под врховним руковођењем Стојана Новаковића и управљао скупљањем грађе, Оглед тота Р. (Српски речник књижевнога и народног језика. Огледно издање бр. 1). Оглед није успео, ни по обради, ни по распореду грађе, ни по осталим лексичким особинама.

3. ови РО старога језика. 18663/64 издао је Ђура Даничић (у Ђесграду) Рјечник из књижевних старина српских (111) у коме је поцрпао грађу из ћирилских српских споменика, који! су били објављени до почетка излажења овог Р. Даничић је преводио речи на латински и грчки и дао је мноштво примера. Како је већи део наших старих споменика пиган црквеним језиком (српекоцрквеним или старословенским језиком српске редакције), то је у овом Р. поглавито таква. трађа. Али у њему се налази и доста грађе старог народног језика, којим је писан велики део старих докумената (повеља, владалачких писама 'и сличног). Пошто је после штампања овога Р. изашло много нових старина, он је данас непотпун.

Највећи досадашњи наш Р. је Рјечник хрватскога или српскога језика, који је засновао 5. Даничић и почео га издавати 1880 о“ трошку Југославенске Академије. То је, у ствари, историски Р., за који је црпена грађа из наших књижевних споменика од првих времена па до 19 века; ma и из 19 века узимано је доста: језик Вука. Караџића, народне речи, језик још понекота, писца 19 века (Милићевића. и др.). После Даничићеве смрти уређивао та, је мало времена. М. Ваљавец, затим 24 године П. Будмани (до 1907), а од 1907 до данас уређује га 7. Маретић. У доцнијем раду (т. j. после Даничића) материјал је сужаван (код Даничића је претерано обиље примера), а из црквених старина узимало се мање речи. Досада. је изашло осам

пен и а а фри оно а пара роја,