Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R

ворити о западно-балканској или јадранској рибљој фауни. Заједнички је, шре свега, још већи недостатак дунавских (средње-европских), рибљих родова. Поред ових родова, којих већ у Вардару нема, овде нема ни караса, сома, гргеча, лињака, ни једне деверике па ни платичице. 'Три су рода ендемна. Најраширенији је род

таовица, (Рагарћох:ти), на дримеки систем

је ограничен род Расћусћ оп (брцак), а. на далматинске воде род оштруља (Ашоруве). Сматрају их реликтним — старинским — родовима, који су јамачно постали још у великој језерској зони, која се простирала затворена између дунавског и средеземног система текућица. Док је састав ихтиофауне приморских вода, односно родова у појединим Деловима. јадранског система, међусобно веома налик, дотле се по врстама знатно разликује, те је меЂусобна. изолација довела до развића викаријирајућих ендемних врста. Нарочито су политипни родови: ГгаСа, Геисоз, Scardinius, Squalius, Paraphoxinus ng Chondrostoma. Ca род гаовица (Рагарћохли«з) има неких 7 BDpCTAa, [croaticus, csikii, mi-

nutus, epiroticus, adspersus, ghetaldii, аје—

pidotus), SajemHHunke Cy Ca талијанском ихтиофауном: Leucos aula (oma), Al Биглиз аЉЂогеЏа (златка) и јужна. мрена (Вагђиз рјеђејиз), ако занемаримо опште европске и морске врсте, које улазе у доње токове река.

Број рибљих врста у сваком је речном систему (реци) веома ограничен. Само Неретва и нарочито Соча (са једно 45 врста, заједно са селицама) имају већи број врста. За Дрим заједно с Охридом наводи Караман само 17 врста. Поједине реке стоје гушћима. удаљене међусобно, 38; у већини су кратке, и вато немају Р., које су карактерне за мирни средњи и доњи ток дунавског система, а задржале су се P. торњих токова. (салмониди, пијор, подуст, клен, уклија и др), које већма воле хладну, бистру и брзу воду.

Шреспанско Језеро има, и поред знатне олизине Охридскога Језера, различиту, а не вамо бројем мању рибљу фауну (Охридско с једно 18, » Преспанско с једно 14 врста). На подуже трајање изолације и према вардарском и према дримском систему указује околност, да су се скоро све врсте, заједничке обојим овим системима, развиле у нарочите шреспанске одлике (на пр. АЉиглиз аЂишглиз belvica, Alburnus bipunctatus prespensis, Chondrostoma nasus prespensis H JUD.. ra, Leucos aula prespensis, Squalius cavedanus preзрепзје и др.. Поред тога, живе у Преспанском Језеру и одлике врста: ВагБаз ргаесиз ргезрепзје и Рагарћохшиз ершоНсиз ргезрел5, које у типичним формаMa живе у Јањинском Језеру. Шрисуство представника, рода. Рагарћохшиз даје Шреспанском Језеру белегу западно-балканеске рибље фауне.

РИБЕ СЛАТКИХ ВОДА

Дримски систем можемо разделити у три главна дела: 1. Охридско Језеро. 2. Дрим са притокама и 3. Скадарско Језеро са притокама (Морача) и Бојаном. Као целина, карактеризован је тај систем ендемном формом (родом) Pachychilon pictus, јужњачком мреном (ВатБиз шегФопаћз) и укљевом [Alburnus alburnus зсогапта), Заједнички су дримеком систему и далматинским рекама Squalius ceрћајиз сауедапиз, Гепсоз аша и др. Оамо се Охридско Језеро истиче ендемним формама. Знаменито је са својих неотенско - реликтних = пужева (Сћоапоштрћаја5 рагадохиз, РЈапогђаз шасебошсиз и др.), од којих се прво споменути род налази још у Бајкалском Језеру. Од Р. ендемне су: охридска пастрма или белвица: Тутина оћгдапа (Берг је ставља. у род Salmothymnus, који стоји близу сибирскога. рода; Вгасћушузеах), Изгледа, да поред ТгиЊНа Ђајсашса Каг, живи овде још једна нарочита врста шастрме: Trutta. Јебиса Кагашап, па охридска, товедарка: Gobio gobio ohridana, OxpWMCKM грунац: Leucos aula ohridana, OXDPTWICKH IIOJLyCT или скобаљ: Сћопдгозота nasus ohridaпиз, мали пијор: Рагарћохштиз пипићи И охридска тивушка или бркица: Nemachilus barbatulus sturanyi, У Дриму живи нарочити шијор (Рагарћохшиз сеКки), Скадарско Језеро опет има нарочиту укљеву (Alburnus alburnus scoranzoides), ~ поред обичне пловке [Alburnus bipunctatus) и пастрве језереке.

Далмација. (са нешто кршког залеђа) има, најособенију слатководну рибљу фауну, која се највећма удаљује од средњоевропске, јер има, ако не рачунамо салмониде и селице, само две средњоевропске врсте: веленка. (Рћохшиз рћох из) и вијуна (Сођ не баеша), и поред ендемног, јамачно реликтнот, рода оштруље {Auloруде higeli) највише ендемних врста (око 18), било само далматинских било у опште западно -балканских. И према,

дримском систему је веза мала, а ни са Италијом нема много заједничких врста (на HD. Alburnus alborella, Barbus plebeius, Leuciscus aula и др). Далмацији не достају у првом реду монотипни (сваки род са по једном само врстом) средњеевропски (родови и зато има, ако He рачунамо салмониде, међу којима су ендемне ТтаЊа – ођеизчгозоје и Та Са genivittata и седице, само 15 родова, OJI којих 5 имају повише ендемних врста, или одлика, тако на пр. 5сагаиииз (дегрје или дрља, ргоНгла или ПЛотица И зсагдаНа), Squalius {svalizze, ukliva, turskyi, писгојер а, ФепеЏиз, Шугсиз и ашја), Раraphoxinus {ghetaldi, adspersus, croaticus, alepidotus w metohiensis), Chondrostoma (knerii, phoxinus и гејзег, потоња. у за лхеђу). Долази и јужно-хрватска. светларица, (Тејезвез polylepis), а и неке далматинске живе у јужно-хрватском кршу (на Hp. Pharaphoxinus ghetaldi adsper-

— 765 —