Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R

РИБИЧИЧ

зи5), по јужној Босни (Ливно, Гламоч) и -

Херцеговини (дрља, плотица, пиурак, под била, тавун, оштруља и др.).

Више од половине ендемних Р. у Далмацији са залеђем или никако нема, или бар повремено (за мрештења) нема. крљушти, или су веома дробне а многобројне, тако да можемо њихово развиће ставити у везу, с једне стране са изолацијом торњих токова река, а с друге са адаштацијом на особите животне прилике у кршним водама, махом понорницама. Многе од њих проводе већи, или бар знатни, део живота у подземним водама. У Неретви са притокама разликују се 4 врсте пастрма: поред поточне (ТгаНа fario), MekoycHa, {T. obtusirostris oxyrhynchus), главатица, (1. genivittata) sw. ayGaTaK {T. dentex OmmocCHO salonitana), Из Крке је описао (О. Караман нарочиту пастрмку: T, obtusirostris krkensis,

Далматинске Р. не чине јединствену фауну. Оне су неједнако подељене на поједине воде. Нарочито су знатне разлике између вода јужне и северпе Далмације. Тако су на шр. за јужну Далмацију карактерне P.: Squalius microlepis, svalizze, Сћопдтозота Кпеги и др, а за северну Scardinius dergle, Squalius illyricus, turзкут и др. Из мора долази jemHO 10 BpcTa, у реке, на пр. ивер (РЈађезва раззег), луGmw (Labrax lupus), ципови (Ма -врсте), алатва (Сћгузорћгуз ашгаа), бодан (Сасјегозвецз асшјеабиз) и др. Док у Зрмањи већ долази Barbus eques, која иначе живи у Сочи и даље на запад, дотле се фауна Соче поготово разликује од типичне далматинске фауне. Од ендемних далматинских нема ту ни једне више, а зато има више средњеевропских. Од салмонида. долази главатица (ТгибЊа вешушаја), па неколико специјално талијанских (на шр. Telestes muticellus, Chondrostoma веле, Barbus canini), mope! неких јужњачких, заједничких Ca Далмацијом {Leuciscus aula, Barbus plebeius, Alburnus alborella, Blennius vulgaris),

По Хекелу и Кнеру далматинска. фауна показује извесне везе са малоазиском. Још даље иде Берт, који налази везе са источном Азијом, приписујући далматинским ендемним Р. реликтни карактер.

У наше су воде вештачки уведене неколике стране Р. Поред златне рибице раширене су: патуљасти сом (Атејигиз nebulosus), америчка шарена пастрмка, (ТтиКа пзбеа), амерички лосос {Salmo јопНпан5) и др. У најновије доба. раширила се нагло, из Северне Америке, преко Чешке увезена: Епроштонз аштеиз МУађ, Јогдап, украсна, риба из породице пргеча. (Регстдае), Доста је велики број хибрида (мелеза, или крижанаца) међу различитим ципринидама па и салмонидима. Често су они из незнања добивали нарочита. имена као да су посебне врсте.

Литература Ј. Heckel-R, Kner, Die SisswasserlHsche d, Osterr,-ung. Monагсћје (1858); Ј. Панчић, Рибе у Србији (Глас, 12, 1860); Е, Steindachner, Zur Flussfischfauna v. Croatien {Sitzungsberichte d, Akademie, Wien, 52, 1865) m Uber eine neue Telestes-Art aus Croatien {Sitzungsberichte d, Akademie, МЛеп, 54, 1866); А. Ј. Јуринац, 0 рибах у Драви, Шлитвици и Бедњи (извештаји вараждинске тимназије, 1880 и 1881): Glowacki, Die Fische der Drau und ihres Gebietes (H5B6штај птујске тимназије, 1886); 'Ђ. Коломбатовић, Именик краљежњака Далмације (извештај сплитске гимназије, 1886); Ђуро Себишановић, ~ Ихтиолошке ~ рефлексије (1890); PF, Franke, Die Gewasser in Krain u, ihre nutzbare Fauna (mspBemrTalj љубљанске реалке, 1892); М. Кишпатић, Рибе (Матица. Хрватска, 1893); Ј. СЈожасКк, Die Fischјаџпа 4, Заме и, 4. Јзопло (извештај цељске гимназије, 1896); Сп. Брусина, Наше јесетре (Рад, 149): Мојо Медић, IL П и Ш, Коло ихтиолошких биљежака (Рад и Опоменик) и Сабљарка и Платница (Гласник Земаљског Музеја за Босну и Херцеговину, 1902); Л. Трговчевић, Џарафоксинус и телестес у водама Лике и Крбаве (Наставни Весник, 14, 1905); Вејсил Ћурчић, Народно рибаретво у Босни и Херцеговини (Гласник Земаљског Музеја за Босну и Херцеговину, 1910—1917); 56 Кагашап, Џђег die Herkunft der Sisswasserlische unseres Karstes (IMacHHK. O6MaJBCROT Myзеја за Босну и Херцеговину, 35, 1923) и Pisces Macedoniae (1924); Л. Цар, Биолошка класификација и фауна наших слатких вода (Гласник Хрватског Природословног Друштва, 23, 1911); Д. Стојићевић, Народна имена риба у Србији (1927); 0. Караман, Салмониди Балкана (Гласник Скопског Научног Друштва, IH, 1927).

Ј. Хаџи.

РИБИЧИЧ ЈОСИП, омладински писац (3/11 1886, Башка, на Крку). Свршио је основну школу и четири разреда реалке у Горици, а учитељску школу у Копру (1909). Служио је као учитељ на Муровцима. у Горишкој и у Трсту, одакле су га Талијани 1994 прогнали. Сада. је школски управитељ у Ракеку. — Р. се посветио у првом реду омладинској књижевности. Сарађивао је у разним омладинским JIHстовима, највише у тршћанском Новом Роду, коме је био првих година. (1922 до прогона) и уредник. Сарађивао је у ЈЉубљанском Звону (од 1913) и др. Издао је књиге: Краљество чебел (1912), Всем добрим, младинске чртице (1913), Развалине, гојне чртице (1916), В краљеству палчков, младинска тродејанка (1919), други део Краљица. палчков (1993), Шест младинских игер (1992), Кокошшји род, сатиричне чртице (1923), Завратне пошасти, з лесорези Б. Јакца (1994). JL

РИБЉА ИНДУСТРИЈА састоји (се у консервирању рибе и њене икре, и у

— 166