Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R

НИКЕЈОКО ЦАРСТВО

IH Анђела, мудри и енергични Тодор 1 (1204—1992), од старе византиске властелинске породице Ласкаревића. У последњим часовима Цариграда, он је био протлашен за дара, на место побеглог Алексија У. Кад је Цариград пао у кроташке и млетачке руке, Тодор је, са многим друтим угледним Цариграђанима, избегао на малоазиску страну Византије. Никеја на северу витинског Олимпа, пуна виђених цариградских избеглица, није та хтела признати за цара ни пустити међу своје зидине, ваљда зато што је још био жив Алексије Ш, који би јој се после могао светити за такво отпадништво. Но уз Тодора су пристали Грци јужно од Олимпа. Он је ту завладао под титулом деспота. Тек доцније (1206), када је он сузбио прву крсташку навалу, и кад је ујединио повећи комад грчке Мале Азије под Олимпом, примљен је Тодор и у Никеју. Тек тада је он, на“ сабору никејског грађанства и избеглих државних црквених великодостојника византиских, изабран као грчки цар. Тодор се за то одужио Никеји, направивши је не само царском, неTO и патријаршиском престоницом. Пошто последњи цариградски патријарх, Јован Каматир, није хтео доћи из Тракије у Никеју, него је послао оставку, црквени сабор никејски поставио је за патријарха Михаила Авторијана. Михаило је крунисао Тодора за цара. -

Џо уговору између крсташа и Млечића о подели Византије, византиска Maja Азија припала је крсташима. Први крсташки цариградски цар, Балдуин 1 Фландриски, разделио је тамо баштине свом брату Хенрику и још неким племићима, па их је послао да заузму своје делове. "Тодор им је изашао у сусрет, но Хенрик и његове војводе били су јачи. Тодор се већ налазио на ивици пропасти. Срећом,

баш у тим тренутцима, силни бугарски .

цар Јован ! Асен, названи Калојован, задрмао је из темеља младо крсташко цариградско царство на његовом балканском фронту. У битци код Једрена, он је уништио Балдуина и цвет његових витезова (1905). Дотле је Хенрик, са највећим делом малоазиске крсташке војске, позван натраг. Остатци силе цариградских креташа, са Хенриком као намесником, и затим као новоигабраним царем (1205 до 1216), били су неко време поглавито ва узети спасавањем државе од бугарског бича. Тодор је тада одахнуо од крсташа.

И Хенрик је предузео један освајачки поход против Тодора, да би заштитио једног трапезунтског Комнина, Давида од црноморске Хераклеје, кога је Тодор притеснио у свом ширењу на север, а који је на то постао васалом Хенриковим, затраживши Хенрикову помоћ. Цариградски крсташи су и сада довели Тодора у шкрипац. Но савезом са Калојованом, који је поново грунуо на балканске границе крсталшког цариградског царства, наметнув-

ши опет крсташима борбу на два фронта, ометено је и овом приликом крсташко освојење Н. Ц. Хенрик је био принуђен да са, Тодором закључи двогодишње примирје, вративши му натраг нека освојења Ha малоазиској обали (1207). Енергични Хенрик је и после тога још двапут насртао на Тодора у Малој Азији (1208 и 1211), али, то већ нису више били освајачки, него обранбени ударци.

Тодор је и на истоку срећно свршио са икониским турским султаном од лозе Селпуковића, који му је најпре био савезник против трапезунтских Комнина, али који је затим, уплашивши се и сам од наглог Тодорова. рашћења, променио према њему своју политику и отргао му Аталију (код Пергама). Уједно се Тодор опростио и свог таста, Алексија Ш, који је, спасавши се из руку солунских крсташа, и склонивши се прво код епирских Грка, искренуо чак у Аталији, па је, помоћу свог старог пријатеља, икониског султана, затражио од Тодора никејски престо. У битци код Антиохије (писидиске), коју је султан, водећи и Алексија Ш, био опсео, Тодор је, у ли-

чном двобоју, убио султана, па је, после:

победе над турском војском, заробио Алексија (1211). Овај је остатак свог века морао провести у једном никејском манастиру. Смрћу крсташког цариградског цара Хенрика (1216). Н. Ц. се за увек ослободило опасности од крсташког освојења. И у цариградском царству и у солунском краљевству, крсташи су пошли нагло низ брдо. Лист се окренуо у корист Никеје. Али, око повраћаја балканских византиских земаља из малаксалих крсташких руку, и у опште око обнове Византије, стали су се са никејским Ласкаревићима, сада отимати епирски Анђели, суседи крсташа на западној, T. ј. на балканској, граници. Ратоборни и амбициозни епирски деспот, Тодор 1 Анђел (12152—1230), пошто је у албанским гудурама разбио и убио новоизабраног цариградског цара, Петра од Куртенеја (1217), загровио је одмах и расклиматаном креташком солунском краљевству. Због истоветних амбиција, Ласкаревићи и Анђеловићи почели су водити једни према другима непријатељску политику. Завадиле су се и њихове цркве. Митрополије и епископије у епирској деспотовини, а и древна охридска архиепископија, која је сада тажође ту спадала, оцепиле су се од наследнице цариградског патријархата, никејске патријаршије, и образовале су аутокефалну црквену заједницу.

Овом политичком и црквеном супротношћу између никејских и епирских Грка користили су се прво Орби, па доцније и. Бугари, да добију од никејског царства и патријархата, а на рачун дијецезе охридске архиепископије, којој су још Самуило и Василије П Бугароубица. подчинили српска и бугарска владичанства, аутокефал-

-— 66, —