Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R

ност српске и бугарске цркве. Орби су у том успели још за владе првог никејског цара, Тодора Ласкара. Као ивасланик српског краља (Стевана ШПрвовенчаHOT, пашенога Тодорова, брат (Стеванов, Сава, отишао је у Никеју, па је тамо измолио од Тодора и од никејског патријарха Манојла Сарандина Харитопула повеље о одвајању српске цркве од охридске у засебну аутокефалну архиепископију, са Савом, као првим архиепископом, кога је Манојло при том рукоположио у Никеји (1219). Шта више, Сави је дато право, да будући српски архиепископи више не путују на рукоположење у патријархову столицу, него да се рукополажу код куће, од својих владика, а. да од патријарха траже само благослов. Залуд је охридски архиепископ, учени канонист Димитрије Хоматијан, уложио и код никејског патријарха и код самога Саве протест против овог крњења његове дијецезе. Ни Никеја ни Србија нису се на, то обазирадле.

Н. Ц., пошто та је Тодор Ласкар створио и учврстио, порасло је, под његовим зетом и наследником, силним Јованом Дуком Ватацом (1222—1954), у велику и моћну државу, која се пружила далеко и с ове стране Босфора. Окрхавши у битци код малоазиског Пиманина, (1224) офансиву новог крсташког цариградског цара, неспособног. Роберта од Куртенеја, Ватаца је освојио од Роберта, па и од Млечића, не само низ малоазиских, него и оближњих трачких тврђава, дочепавши се и самог Једрена, а привремено и неколиких грчких острва. Мир, којим је овај Dam окончан (1225), оставио је крсташима, од њихових пређашњих малоазиских тековина, још само Никомедију са босфорским полуострвцетом. Но трачко Једрене одмах је преотео Ватаци Тодор Анђел, под којим је епирска деспотовина дошла до врхунца моћи. Тодор је дотле већ био завладао креташким солунским – краљевством, прогласио се и сам у Солуну (1223), као некад његов имењак у Никеји, за грчког цара, навалио је, као и Ватаца, на кроташку Тракију, истиснуо је Ватацу из Једрена (1225), па, се журио да пре Ласкаревића уграби крсташима и Цариград. Али је изненада силни Тодор Анђел поражен и заробљен од бугарског цара Јована ПО Асена у битци код Клокотнице (1230). Бугари су затим освојили све земље Анђела у Тракији, Македонији, па чак и у северној Албанији, %.остатци епирско-солунског Тодорова царства поцепани су између појединих чланова анђелске династије, прво на два, па на три, и онда, опет на два дела: на солунско царство, под Тодоровим сином Јованом, и на епирску деспотовину у Епиру и Тесалији, под Тодоровим синовцем, Михаилом П Анђелом. Анђели су после тога слома трајно ослабели. Грчка народна мисао о обнови

Ае

НИКЕЈОКО ЦАРОТВО.

Византије остала је сада поглавито у завет јачим Ласкаревићима.

Међутим су цариградски крсташи учинили још један покушај да се одрже, па и да сруше све ове грчке државе. Овом последњем цару, малолетном брату Poбертову, Балдуину П од Куртенеја, они су изабрали за савладара и за другог цара једног гласовитог француског великаша и крсташког јунака, старца Јована од Бријена. У Перуђи, у присуству и са одобрењем папиним, закључен је између Јована и цариградских крсташких пуномоћника уговор о заједничкој влади оба крсташка, венценосца (1229). Засевши на цариградски крсташки престо, Јован од Бријена је настао да оствари перуђијански уговор, и то ударивши најпре на Ватацу. Но са јаким Н. Ц. и са његовим моћним царем Ватацом, није се тако лако могло изаћи на крај. Офансива Јована од Бријена (1233) свршила се само на заузећу неколиких Ватациних градова у приморју Мале Азије. Па и те је градове Ватаца, наскоро по повлачењу крсташке војске, опет повратио. Шта више, он је и сам, још јаче нето пре, ударио на оба латинска освајача Византије, на Млечиће и на крсташе. Додуше, ни његови напори нису одмах уродили плодом. Његову помоћну флоту, упућену Криту, који је устао на оружје против Млечића, разбила, је бура, и Млечићи су савладали критски устанак (1234). Мало затим, Ватаца, је у Галипољу, који је био отргао од Млечића, склопио са Јованом П Асеном бутарским савез.за поделу остатака крсташке територије у Тракији и за повраћај Цариграда под трчку власт. Бугари су отртнути од папства, с ким су били почели преговарати за прелаз у католицизам, а добили су од никејског царског и патријаршиског двора признање на аутокефалан трновски патријархат, независан од охридске архиепископије. Затим су 008 савезника навалили и са суха и с мора на Цариград (1235 и 1236). Али, јуначки отпор Јована од Бријена, помоћ пелопонеских крсташа и талијанских трговачких република, а најзад и понован привремени прелаз Јована П Асена у папин католички табор, сачували су крсташко цариградско царство од пропасти. Па ипак, томе царству, нарочито после смрти Јована од Бријена (1287), није било више лека. Освојења суседа свели су га тготово само на Цариград и на најближе трачке градове, и оно је запало у крајњу материјалну беду. Ватаци није било тешко да избаци крсташе и из последњег њихова поседа у Малој Азији, из Никомедије и никомедске области до Босфора (1241). У том је, смрћу силног Јована II Асена (1241), опала и Бугарска, због унутрашњих династичких борби и због најезде јужноруских Татара.

Н. Ц. остало је као најача сила на развалинама. некадашње Византије. Њему су