Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R
РИМОКО И ВИЗА НТИОКО ПРАВО КОД ОХО
вачком (Статуту од 1972 утицај Р. ML je незнатан, на пр. Улпијанова дефиниција, о праведности узета је из Јустинијанових институција, » из Јустинијанове новеле 115, 3 узета је цела 23 глава четврте књите Статута, али у њему има јасних тратова византиског права, не само у појединим терминима византиског порекла, већ и у неким казнама, узетим из Еклоге и Прохирона, као ш у Котореком Статуту од 1371. Тако је и дубровачко право сачувало много значајних црта и трагова из словенског права, нарочито у породичном и наследном праву. И у Задру је наследно право чисто словенско. У статутима, мањих места и сеоских општина словенско право боље је очувано, ма да ни ту није увек слободно од туђинских примеса, и то не само у терминологији. Тако Пољички СОтатут, из шрве половине 15 века, садржи у парафрази трећу главу 115 Јустинијанове новеле, о поступцима, збот којих се деца могу искључити из наслеђа, а то исто налазимо и у Дубровачком Статуту из 1979.
У новије и најновије доба рецепција, Р. П. у јужнословенске земље врши се са севера, са територије негдалшњег римског дарства немачке народности, тде је оно дефинитивно реципирано крајем 15 века. Оловеначка, дели у томе судбину немачких земаља под скиптром Хашебургогаца, а Хрватска је имала Вербецијев Трипартитум (у коме такође има романистичких елемената) као и Угарска, све до 1852, када је уведен аустриски грађански законик од 1811. Орбија је 1844 добила трађански законик, који је само скраћен превод аустриског грађанског законика. Шошто се аустриски грађански законик базира углавном ma идејама Р. ИП. онако, како су га обрадили наука и пракса у Немачкој крајем 18 века, нарочуто у стварном и облигационом праву, можемо рећи, да је тако у области грађанског права извршена рецепција Р. II. и код нас.
Убрзо после усвојења ових законика уведена. је и настава, Р. П. 'у наше правне школе. Додуше Вук Караџић забележио је на два места (у Речнику, 1852, код речи школа, и у Правитељствујушчем (СОовјету, 1860, стр. 82), како се још у време првог устанка, ондашњој Великој Школи (1808—1813), предавало и Р. Ш., али биће да је Вука овде изневерило памћење, јер други сведок и ђак те школе, Лазар Арсенијевић - Баталака, товорећи у својој Историји српскот устанка 0 тој школи (1, 1898, стр. 385—398) не помиње Р. П., нити се у сачуваним белешкама о предавањима. правних предмета у тој школи налази трага о Р. П. У Лицеју, основаном 1838, предавали су се само предмети из филоеофеког факултета. Устројењем од 923/9 1844, Лицеј у Београду, у коме је учење трајало само две године, добио је, поред
= 7132. __
философског, и одељење за правословне науке, дакле правни факултет, али у списку предмета не налази се ни сада, Р. Ш. Тек преустројењем правословнот одељења. од 4/9 1849, кад је и настава у Лицеју повишена, на три тодине, уведено је Р. П. и то као 'два предмета: Јустинијанове институције у првој, и скраћена Јустинијанова пандекта у другој години. Оба предмета предавао је наставник, коме су стављена у дужност и предавања о природном праву. Први професор Р. II. био је Рајко Лешјанин, постављен 30/7 1550, који је остао на катедри све до 1856, када је отишао за секретара Државног Савета. У устројству Лицеја од 15/9 1853 означен је предмет само као Р. П., а наставник је био дужан држати у исто време и катедру криминалног права. У закону O устројству Велике Школе од 24/9 1863 означен је предмет ближе као: Р. 1. (Јустинијанове институције), и тако је остало и у потоњим законима и изменама, све до. Уредбе правничког факултета од 1/2 1906, где је предмет ближе одређен као историја Р. П. и систем Р. приватног
У Правословној Академији у Загребу, која је постојала од октобра 1850 до октобра, 1874. по уређењу од 29/9 1850, Р. П. кије било у броју предмета. Предавања. из Р. П. почео је тек у летњем семестру 1854 Др. Емерик Шухај. Одлуком од 30/8 1868 катедра Р. ШП. бројала се у »главне учитељске столице«. После оснивања Университета. (1874), предавања о Р. II деле се на предавања. о институцијама са историјом Р. П. и пандекта.
Упоредо са развијањем наставе почело је и писање и превођење уџбеника Р. П. Први је уџбеник написао Рајко Лешјанин 1857, после Глиг. Гершић 1882 (само Т књита, извори и лица), Ж. Милосављевић, [, 1599 (историја, лично и породично право) и 1, 1900 (наследно право). Егередорфер је“ објавио своја Предавања о. Повјести римеког права 1919, Институцијама 1919, Римском · Прађанском ШПоступку 1919 и Џандектама, 11У, 1915—1919. Јустинија– пове Институције превели су М. Радовановић (1864) и Л. Бакотић (1919). Преведени су затим уџбеници институција од Барона (Т издање превео Шрепел, ТУ издање истог превода приредио 1925. Гјиа, Апагаззу), од Салковскот 1894 (превели А. Ђорђевић mw M. %Ђ. Миловановић), од (Серафини-а (превели А. Трумбић и Ј. Омодлака, 110, 1895—1896 у Спљету). Шреведене су даље Пандекте од Атгпа-а од Arnesberg-a (1—ТУ, 1892—1897, превели A. Ђорђевић и Драг. Мијушковић) и од Регађбигв-а (1, 1900, превео Лаза Костић) и Римско Јавно Право од П. Вилемса (преneo JR. Милосављевић 1898).
Наука о Р. П. у нас тек је у почетцима. Расправе из Р. П. јављају се спорадично по нашим правним часописима, нарочито
|
edo aio