Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R

НИКОЛА 1

тог цариградског патријарха Игњатија бранио је права овог последњег; на римском сабору 863 осудио је Фотија и искључио та из цркве. На молбу бугарског кнеза, Бориса послао је 866 у Бугарску два бискупа и мисионаре. Знаменити су његови мудри одговори на богословска и црквеноправна питања кнеза Бориса. Мисионагрски рад Св. Ћирила и Метода у Моравској и Панонији слагао се са идејама Н. о црквеној универсалности. Н. је словенске апостоле позвао у Рим, да уреди црквеноправни положај Моравске и Паноније. Непосредно пред њихов долазак у Рим H. је умро, а ове је примио његов наследник Хадријан II. Ф.

НИКОЛА |, руски цар 1825—1855 настојао је одлучно, да оствари руске претенсије на ближем истоку и да помогне далканским хришћанима да се ослободе турске власти. Акерманском конвенцијом оситурао је Н. извршење одредаба Букурешког Утовора о Србији; његова је флота. учествовала, с, енглеском француском при уништењу турске флоте код Наварина (1827); он је заратио с Турском (1828/29), а Једренским Миром (1829) и дипломатском акцијом поматао је остварење аутономије Србије и самосталности Грчке. Уговором у Ункјар-Искелесиу (1833) Добила је Русија привилегисан положај у мореузима, али Дарданелским Уговором сила у Лондону 1841 забрањен је пролаз кроз мореузе ратним бродовима свих сила. Н. је поматао Аустрији да угуши мађарску буну (1949). Тежња за протекторатом над хришћанима Турске довела га је до несрећног кримскога рата (1858 до 1856) са, Турском и западним силама. Тек после Н. смрти завршен је тај рат Џариским Миром и преносом протектората над Србијом и румунским кнежевинама, са Русије на европске силе. Вељ. П.

НИКОЛА |I, последњи руски цар 1894 до 1917. Џовео је активнију политику на Ђалкану Мирцштешким Споразумом | са. Аустријом o реформама у Македонији (1903) и сасвим се обратио ближем истоку. после пораза на далеком истоку у рускојапанском рату (1904—1905). У анексионој кризи (1908—1909) бранио је интерес Орбије. На састанку са Витором ЕмануеMOM III у Ракониђију (1909) споразумео се с Италијом о Балкану на основу начела народности. Као први од руских царева прихватио је начело народности као основицу за решење источног питања, место дотадашњих преживелих империја листичких аспирација, дељења, интересних сфера сила, које су пре тога донеле много разочарања и Русији и (Словенству. У духу тога програма притекао је Н. у најтежем моменту Србији у помоћ (1914) против завојевачких тежњи Аустрије, на почетку Оветског Рата, и доцније је бранио југословенски национални тери-

ториј против неоправданих њаспирација, талијанског савезника Антанте. В-љ. IH.

НИНОЛА | ПЕТРОВИЋ, кнез и краљ Црне Горе 1860—1918 (7/10 1841, Његуши — 9/3 1921, Антиб, крај Нице). Син је великог војводе Мирка Петровића, а синовац кнеза Данила. Основну школу учио је на Цетињу, после је послат на четири тодине у Трст, да тамо настави студије, а одатле је 1956 упућен у Париз, у лицеј Луј Велики. Студије је прекинуо 1860 и вратио се на Цетиње. После погибије кнеза. Данила у Котору (1/8 1860) постао је црноторски кнез. Још те зиме венчао се са младом петнаестотодишњом Миленом, кћерком војводе Петра Вукотића.

Одмах на почетку своје владе кнез Н. је увучен у тежак рат с Турцима. Извесни мађарски и талијански родољуби направили су план, да преко Србије и Црне Горе пребаце чете у Аустрију, а да у исти мах изазову и општу револуцију хришћана на Балкану. У план је био посвећен и француски консул у Скадру. Х. Хекар, који је имао јак утицај на Цетињу. Под утицајем тих кругова и планова кренут је 1861 херцеговачки устанак Луке Вукаловића. Турска је знала, да устанак подржава Црна Гора, и стога јој је априла 1862 објавила. рат. Остављена. сама себи Црна Гора није могла да одоли надмоћној сили Омер-пашиној, и у августу је молила за мир. Турски услови били су доста тешки; кнежев отац морао је да напусти Црну Гору. Посредовањем великих сила ти су услови били унеколико ублажени. Неуспех у рату 1962 нагнао је кнеза Н. да мења своју дотадашњу политику. Место француског јавља се сада аустриски утицај. Аустрија је за време прошлог рата била на страни Турске, ради црногорских веза са аустриским непријатељима. Црногорци су тешко осећали злу вољу најближег, а врло моћног суседа. У то време кнез Н. је ступио у блиске везе са кнезом Михаилом, спремао се с њим заједно на заједничку борбу против Турака и разрађивао план за ослобођење и уједињење Срба. Србија и Црна Гора склопиле су 98/9 1866 савез за заједничку акцију. По томе утовору кнез Н. се одрекао престола у корист кнеза Михаила, кума своје деце, ако успе намеравани план народног уједињења. То је био један од најплеменитијих тестова црногорског господара. Те тодине испевао је он одушевљеHy и снажну и програмску родољубиву песму: Онамо намо, која је постала. једна, од најпопуларнијих песама друге половине 19 века.

Са Србијом заједно кнез Н. је ушао у ратове за ослобођење 1876. Он је од 1874 водио преговоре с херцеговачким главарима, којима је додијао туреки административни и финансиски зулум. Помагтан

— 70 —