Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R

с Цетиња букнуо је јуна 1875 херцеговачки устанак и запалио је доскора 60санску Крајину и један део Посавине. Изазване тим устанком и одушевљењем наше тадашње романтичарске јавности, која је потцењивала турску снагу, објавиле су обе српске кнежевине Турској рат (18/6 1876). Кнез Н. је лично водио војску, која је кренула на Херцеговину (око 20.000 бораца, Црногораца и устаника). Кнез је продро до Бишине, али се одатле нагло повукао до БВучијег Дола, тражећи, пред снажном војском Муктарпашином, да око себе окупи што више својих чета, које се беху разишле да рашчисте са мањим турским јединицама. Сјајна. победа Црногораца и Херцеговаца на Вучијем Долу 18/7 силно је подигла кнежев углед. Али, на захтев Аустрије, Црна Гора није смела продужити ратовање у Херцеговини, западно од линије Гацко— Билећа, него је тежиште својих борби пренела на никшићеки и источни крај. Аустриско посредовање учинило је, даље, да Црногорци нису своју главну снату упутили у сусрет Србијанцима, шрема Јавору, него су ратовали у малом, ЧИсто за свој рачун. У овом рату Црногорци су се држали веома храбро и однели су неколико славних победа (Фундина, Медун). То је у српском свету веома дигло углед Црној Гори и кнезу лично.

_ Од победе на Грахову (1858) Црна, Гора је, у доба наше националне романтике, слављена као неосвојива национална кула, у књижевности и у друштву створен је читав култ за њу. Кад је Русија објавила Порти рат, кнез Н. није чекао, као Србија, нето је и он продужио ратовање с Турцима, али је у исто време одржавао најинтимније везе са аустриском дипломадцијом. Аустриској интервенцији KOJI Порте има се захвалити, да Сулејманпашин поход на Црну Гору није завршио катастрофом за њу.

На Берлинском Конгресу Црна Гора. је добила, независност, велико повећање своје територије (Подгорипу, Никшић, Плава и Гусиња, Бар и Улцињ) и излаз на море. Са добијањем Бара и Улциња, било је извесних тешкоћа са Портом, али су оне уклоњене – посредовањем великих сила. Црногорска, обала, ипак. није била потпуно слободна. Берлински Конгрес овластио је Аустро-Утарску, да врши над њом извесни полициски надзор.

За време устанка у Кривошијама и Херцеговини (1881/82) Црна Гора. је потајно подржавала устанике, а службено је била према Аустрији лојална. За такво држање кнез Н. је добио новчану натраду из Беча. Али од тих времена хладне односи између Аустрије и Црне Горе. Бечки двор помагао је династију Обреновића, те се кнез Н. почео све више обртати Русији. Код цара Александра Ш уживао је врло добар глас. Цар та је једном при-

НИКОЛА 1 ПЕТРОВИЋ

ликом демонстративно | назвао јединим искреним пријатељем.

Кнез Н. је удајом својих кћери знатно појачавао своје везе и утицај. Најстарију кћер, Зорку, удао. је (1883) за кнеза, доцнијег краља Петра Карађорђевића. 1889 удале су се кнегиња Милица за великог руског кнеза Петра Николајевића, а Отана, за кнеза Ђорђа Лајхтенберга. 1896 венчала се кнегиња Јелена за талијанског престолонаследника Виктора Емануела, а 1997 кнегиња Ана за кнеза Франца Батенберга. Кнез Н. је дао кроз Црну Гору направити добре путеве и отворио је више школа, истина слабо снабдевених. | Али, у основи аутократ и себичан, он је имао сукоба са свима људима од вредности. Најбоље његове војводе и јунаци, с којима је стекао глас у борбама, умрли су у тешкој завади с њим (Марко Миљанов, Јоле Пилетић, Лука Вукаловић, Пеко Шавловић, Машо Врбица, Жарко ЈЛешевић, и др.). Исто тако разишли су се с њим и сви људи науке и уметности, који су се скупљали у Црној Гори (Милан Јовановић, Симо Матавуљ, Лаза Костић, Влахо Ђуковац, Нићифор Дучић и др.). Незадовољство у земљи против његовог режима било је врло велико, нарочито код слободоумније омладине. Када, је 5/11: 1905 дат Црној Гори Устав, опозиција је врло брзо узела маха и незадовољство је избило у неочекиваној мери. Насиља дворских присталица против јавне речи, распуштање Скупштине и увођење преких судова, само је погоршало стање у земљи. Проглас краљевине (28/8 1910), који је имао бити награда за педесетогодишње владање кнеза Н., није примљен с великим одушевљењем.

У националним кризама Црна Гора. је ишла заједно са Србијом, и ако односи између влада и дворова нису увек били најисправнији. За време анексионе кризе (1908) Црна Гора је изјавила своју спремност, да ради са Орбијом. После кризе, заузимањем Италије, ослобођена. је црноторска обала аустриског надзора. — У балканском рату (1912) Црна Гора је учествовала, исто тако. Она, је прва, пре свих савезника. (26/9) објавила, Турцима, рат. У рату са Бугарима (1913) једна црногорска. дивизија помагала је српској војсци. У Светском Рату (1914) Црна Гора је ступиJa, одмах у ред савезника. У овом рату држање цетињског двора није било беспрекорно. Када се, у јесен 1915, стегао обруч аустриских, немачких и бугарских дивизија око Србије, Црна, Гора није довољно бранила ни оно, што је по природи изгледало као неосвојива тврђава. Тврди Ловћен упуштен је с врло мало крви. Лица блиска самом двору почела. су преговоре са непријатељима и извела су капитулацију Црне Горе. 13/1 1916 почели су и службени црногорско-аустриски претовори за сепаратан мир. Како су аустри-