Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R

Арсенија Гатовића. код цара Александра, у Русији 1803, ју писму бачког владике Јевана Јовановића. 14/1 1804 петроградском митрополиту и у мемоару карловачког митрополита Стевана Стратимировиha 1804 дару Александру, у којима се тра-

ски руска помоћ за ослобођење (Срба.

Кад је избио српски устанак. (1804), обратио се Карађорђе за помоћ најпре Аустрији, па када. с те стране није било же љене помоћи, обратили су се устаници на. Русију преко њезина цариградског посла-

_ нука Италинског. Кад је Аустрија. одбила,

да прими улогу посредника и јемца ва споразум између Срба и Турака, замолио ли су устаници Русију преко једне депутације (у септемору 1804) да се прими Te улоте. Руска влада заузела је пријатељ-

CRO држање према српском устанку и те-

жила је. да Срби добију аутономију по угледу на Влашку и Молдавеку. Шо њезином. савету ставили су Срби преко јелне депутације у Цариграду своје захте-

ве, у којима су тражили широку аутоно-

мију (1805). Руски посланик у Царитраду, Италински, заузимао се код Шорте за Србе, колико му је то омогућавала ситуаци-

ја, у којој је морао штедети туреку осет- ,

љивост, јер је радио на. обнављању руског

турског савеза од 1799.

Али, кад су Французи посели аустриску

„Далмацију, поплалшила. се руска влада, да, ће се Срби у невољи обратити на њих, па __Ce пријатељски заузела код Џорте, да им

гадовољи жеље, указујући на опасност од везе са Французима. (1806). Порта је одбила, мешање како Русије тако и Ау-

"острије у српско питање, јер је то њезина.

унутрашња, ствар. Због приближавања француских траница у Далмацији и јузној Италији и све јачег натињања, Порте према, Наполеону, дошла. је (у опасност не

овамо руска посада, на Јонским Острвима, него и све руске амбиције шрема Турској.

Русија. је тада почела томилати војску на.

страници према Турској и утврђивати све

тешње везе са Србима, који су већ побеЂивали и султанове војске. Због изгледа.

она рат са Русијом, Порта. је тала шрихва-

тила, српске захтеве с изузетком стране

тарантије (Ичков Мир 1806). Али су срп-

ске вође одлучиле, да воде даље борбу У

савезу са Русима, (1806—1819).

почаст

"Тажо је српска борба шрестала да буде само унупрашња, буна. 'Турске m постала, је део рата између две велике државе. Наслон на Русију постао“ је и остао је

тлавна смерница спољашње политике од“ почетка до довршења ослобођења и уједи~ њења. Русија је тада дала обилну новча-

ну помоћ Орбима у Србији, одредила им је задатак, да осигуравају лево крило руске војске у Влашкој и да преко Херце-

теваца и Црногораца омогуће генералу

Михелсону везу са руском војском и фло-

_ TOM у Јадранском Цриморју. У јуну 1807 дошло. је до сједињења. српских и руских | трупа. на Дунаву. Руси су послали TIyRO-

= 890). -—

РУОКО-СРПОКИ ОДНОСИ вника Паулучија, да утврди српске везе

са Русијом, и да шроучи да ли би се мотли Французи напасти у Далмацији пре-

mo Србије и Ђосне. Шаулучи је тада скло-

TIMO војну конвенцију са Карађорђем, којом су се требали уредити односи између Србије и њенога покровитеља. руског цара, и' регулисати руска помоћ M. сарадња, (10/7 1807). : :

Збот очекивања Наполеонове акције Ha Балкану из јужне Италије и због интрита, против Петра |I и вести, да он има веза,

с Француском, обратила. је Русија пажњу,

Црној Гори и послала генерала грофа Магрка Иведића у Котор (1804). Убрзо затим послала је и Алексија Мазуревског, који је као руски консул у Боки Которској за ступао и Шрну Гору шрема аустриским властима, полазећи са, гледишта. да Црна, Гора већ 94 тодине стоји под руском заштитом. За оваку директну акцију било је седиште рускот консула у Дубровнику, Фонтона, подалеко. Црногорска, народна, скупштина. прогласила је тада, да се ставља под руско покровитељство. Због тота, је дошло до дугог објашњавања, из међу Аустрије и Русије. Цар Александар послао је државног саветника (Отефана Санковеког на Цетиње, да одржава директне везе са владиком (1805). Он се може сматрати као шрви руски шредставник на, Цетињу. |

Ускоро је дошло до заједничке руско црногорске алције · шротив Француза У Боки Которској и у Далмацији (коју су Французи добили од Аустрије Шожунеким Утовором о миру 14/19 1805). Црногорци су претекли Французе и посели су Боку Которску, а помагао их је вице-адмирал [уске флоте на, Јонским Острвима, Сењавин. Министар кнез Чарториски предлатао је цару Александру ], да од Црне Горе и Boке учини језгро за једну словеносршеку

државу на Јадрану. 'Лиме се заносио и

владика. Петар 1. Руси и Црногорци бори ли су се против Француза под ЛДубровником и против Турака око Никшића и Клобука. Ове борбе прекинуте су Тилзитским МИ ром између цара, Александра и Наполеона (77 1807). Од тада је цар Александар 8 немарио Црну Гору, напустивши своје IDO зиције у Јонском и Јадранском Мору, и обуставио је издавање тодишње помоћи

Црногорцима: поред свих њихових молби.

и жалби 'и није им је издавао за целога, свог живота (— 1895).

(илзитеким Миром требала је да се шрекине и борба између Руса и Турака, и да се отпочну преговори ва мир уз францусоко поередовање. Тим миром уступио је Александар Боку Которску и Јонска. Острва Наполеону. Између Руса и Турака, склопљено 'је потом примирје у Олобозији

(24/8 1807), у коме Срби нису у опште 10-

менути. Руски војни одред тенерала. Исаијева повучен је из 'Орбије. Тако је изгле-

дало, да Руси остављају и Црногорце и

ај ayani

А ТЕСНА

RANO paki 7

(а ди