Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R

_ РУОКО-ОРЦОКИ. ОДНОСИ =

Кнез Михаило је успео, да од Турске

добије градове (у априду 1867). Панславистичка атитација поститла, је врхунац за време етнографског конгреса, и изложбе у Москви (8/7 1867). Али извештаји руских војних стручњака о недовољној ошпреми српске војске и шриближење између Беча и Париза, говорило је против акције на Балкану. Руски посланик у Бечу, троф Стакелберг, саветовао: је, да бе одложи акција до каквог евроцског заплета, (18/19 1867). Попуштање руске агресивности јаено се показало у њеном узмаку у буни Крита (1866—1869). - : “ Пред крај Михаилове владе охладнили су односи између њега и руске владе, јер је, не обавештавајући је, отпустио Гарашанина, који је успео да помоћу консула Вланталија (1861) добије шотпуно поверење Русије. Руску је владу увредило и понашање Миливоја Блазнавца према руским официрима, који су проучавали спрему српске војске. |

После убиства кнеза Михаила. (1868) помишљала. је Русија на јуједињење српских · кнежевина под црногорском династијом Петровића. Генерал Игњатијев питао је

Порту, да ли би она признала. кнеза Ни

колу, ако би та народ изабрао за кнеза у Србији. Русија је желела, да. на престо. Србије дође кнез. Никола, који би по руском узору у унутрашности одржавао аутократски режим, а сву пажњу обратно спољашњој политици и спремању балканских хришћана за борбу против Турске. Место тота, дошао је малолетни, краљ Милан и намесништво, који нису могли имати ауторитета ва спољашњу политику вишет стила. Намесништво је, сем тога, шро-

вело уставну реформу (1869) и њоме OTBO- -

"рило врата слободнијем партиском раду, који је, по руском мишљењу, могао само распарчавати народне снате и слабити их у спољашњој акцији. За намеснике су дошли Ристић и аустрофил Блазнавац, место Гарашанина и Мариновића, које је Русија желела. Аутократску службену Русију одвраћало је од Орбије јачање напредних политичких и социјалних | ILOкрета у Србији, особито покрета. Оветогара Марковића и појава црвеног (барјака, у једној манифестацији у Ккратујевцу (1875). Горчаков и Жомини отворено су изражавали своје незадовољство због таи рења. комунистичких идеја међу српском омладином.

Русија је тежиште своје српске поли | тике пренела на Црну Гору, помагала, Je.

све веће претенсије кнеза Николе и црногореки“ сепаратизам. (Она je помогла. оснивање бугарског егзархата (1870), који је хтео да обухвати и српске земље. Тако

је Русија. помотла да настане и да се оја-

ча бугарско-српоки. анталтонивам, и на Бутарску је шренела тежиште своје балкан-

ске политике, које је пре држала, у Србији.

Хладноћу у руским одношајима. трема, намесништву одржавао је особито руски

· овај на кнеза Горчакова. Дуто је времена.

· ритраду, агресивног панеслависте генерала.

„та називали Аб-ул-Кезб =—

' требити намесници да приликом прогласа.

„царству. која је понекад, одговарала те-

Србе у Босни и Херцеговини. ·

– слободу акцији Русије на Истоку. Она се.

· тројецареки. споразу: једничњу одбрану ми

— 882 —

консул у Београду Шишкин, који је yTHпао на Стремоукова, шефа азиског одељења, (које је обухватало и Балкан) у руском Министарству Иностраних Дела, а

узалуд настајао Блазнавац да се приближи Русији. Ипак се намесништво временом удаљило од Аустрије и цриближило Русији. OE : По cyrecrHjH руске дипломатије, поглавето посредством руског посланика у Ца-

трофа Итњатијева (1864—1876) (Турци су отац лажи), · посетио је малолетни кнез Милан, праћен Блазнавцем. пара Александра у Ливадији (у октобру. 1871). Тиме су били ; поправљени односи с Русијом. Обновљене

добре односе са Русијом хтели су упо-

краљева пунолетства прогласе независност Србије, али им је то Русија спречила. По жељи тројецарског савеза заменио је 'кнез Милан Ристићеву. у национализму непотустљиву владу, Мариновићевом, и пристао је да поправи односе са Портом посетом султану (1874). Али је тај шут, изведен без икакве користи за Србију, још више погоршао односе са. Портом. 5 _ Поред службене Русије били су врло јак фактор славенофили. У њиховим редсвима било је врло утипајних Личности из династије (престолонаследник, доцнији Александар 1) и из руских дипломат i ских кругова. ОСлавенофили су непрестано | + радили на револуционисању духова међу _ хришћанима. у Турској, и водили су стало O ко ратоборну политику према отоманском |

ДИ с ска ev U KC Kia

дива витицек -16 ДВА

некад опет не. Из купљених тајних доку- ; мената, већином :из руске амбасаде ју Beay 1571—1873, које је Порта поверила књи- ЈЕ. жевнику Ђакометију, да их штампа. (1877), види “се, да су, органи славенофилске шропатанде били Игњатијев, који је желео ослобођење балканских Оловена. без учеш-

ha Русије у рату, Новиков, амбасадор и председник бечког славенофилског ROMHтета, Стремоуков, и руски консули у Ока. дру, Сарајеву, Мостару, Дубровнику, Беотраду и Реци. Турци су били подоариви на ову пропатанду, па су полузимали, | __ почетком седамдесетих тодина, строге ис-

| жњама и службеном ставу руске владе а |

трате и тешко су кажњавали истакнутије

је већу ~ |

Пораз Француске 1870/71 дао

ослободила забране из Париског Уговора о оружању на Црном Мору (1871), али се морала, споразумевати са аустро-угареким такмацем, који се после 1871 сасвим обра- ~

тио Ђалкану, поматан у томе од Немачке. На састанку царева ове три државе, 1572, ЈЕ припремљен. је, а 1873 утврђен, Т. 9B Ba. одржање и 8а-