Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R

НИКОЛАЈЕВИЋ

сан, 1912 је реактивиран и произведен за пуковника, а за дивизиског ђенерала 21/10 1923. Поново је пенсионисан 13/2 1924. До 1884 био је водник у коњици, 1884—1885 и 1886—1887 на вишој школи Војне Академије. 1886 био је ордонанс-официр Њ. В. Краља, 1887—1888 био је државни питомац 'на Ратној Академији у Бечу, 1889 до 1892 водник у коњици, 1892—1894 био је командир ескадрона у коњици, 1894 до 1896 био је приправник за ђенералштабну струку, 1896—1900 био је шеф одсека и начелник одељења у Главном Ђенералштабу, 1900 био је ађутант Њ. В. Краља, 1903 био је маршал двора Њ. ВБ. Краља, 1918—1919 био је војни изасланик у Белгији, 20/7 1921—13/2 1994 био је управник Војне Академије. Био је професор Војне Академије 1889 (коњичка правила) и 1893 до 1900 (географија, стратегија и статистика). У рату 1885—1886 био је ордонанес-официр Дунавске дивизије и Нишавске војске. У рату 1912 био је командант десне колоне Ибарске војске, здружене бригаде и командант главнине Ибарске војске. У рату 1913 био је до 30/4 заступник команданта Шумадиске дивизије 1 позива. У рату 1914—1918 био је начелник штаба команде одбране Београда, 1915—1918 био је војни изасланик у Лондону.

Поред многих чланака и расправа, поглавито из области војне географије, оритиналних и превода (са француског, немачког, руског и бугарског), штампаних већином у Ратнику, написао је и штампао: Новија теографско-картографска књижевност Балканског Полуострва, Војна географија. земаља Балканског Полуострва (5 књига), O задатку војне географије и методима њеног изучавања, Северна (Отара Србија, војно-теографска и историска студија, Тће Масебоша апа Масебошап РоршанНол, Орбија и њени савезници, дотађаји с јесени 1915 тод. Од превода засебно је штампано дело Константина Фотијадиса: Пробој немачко-бугарског фронта (превод са француског).

В. Белић.

НИКОЛАЈЕВИЋ НИКОЛА, књижевни преводилац, обласни школски надворник (20/2 1869, Павлиш, код Вршца). Четири разреда гимназије свршио је у Вршцу, а учитељску српску школу у Сомбору. Олужио је као учитељ у Босанској Дубици, а. до 1920 у Мокрину. Тада је постављен за школског надворника у Жомбољу, а 1994, по предаји тога места Румунији, прешао је у Велики Бечкерек. — Н. је почео још bako да пише у Змајевом Невену, а сарађивао је и у учитељским часописима. Новом Васпитачу и Школском Одјеку. Главни књижевни рад Н. састоји се у превођењу из руске књижевности. 25 тодина преводи он с извесним планом и књижевним укусом. Број његових превода огроман је, и добрим делом расут по књижев-

ним часописима и дневним листовима: Звезди, Мостарској Зори, Бранкову Колу, Српском Књижевном Гласнику, Колу, Србобрану и т. д. Од већих и знатнијих превода изашли су у засебним књигама: Смрт Богова и Антихрист од Д. Мерешковског, чија је цела трилогија објављена била у Бранкову Колу, Двобој од Куприна, Смрт Ивана Илића од Лава Толстоја, Поликушку од истог писца издала је Матица Српска, а Забавна Библиотека у Загребу издала је латиницом досада већ неколико Н. превода. 8. И.

НИКОЛАЈЕВИЋ ПАХОМИЈЕ, протосинђел и народни добротвор (1830, Спуж, Црна Гора — 96/9 1905, Житомислић). Био је старешина манастира Св. Тројице, код Плеваља и као велики народни пријатељ замерио се Турцима. 1863 и 1864 провео је по тамницама у Сарајеву и Травнику. Кад је пуштен из тамнице забрањен. му је повратак у Херцеговину, те је тек доцније, после аустриске окупације, успео да добије дозволу да се може настанити у манастиру Житомислићу. Оставио је сву своју уштеду (20.000 круна), друштву Просвјета у Сарајеву. Ра

НИКОЛАЈЕВИЋ. СВЕТОМИР, политичар и књижевник (27/9 1844. Радуша, ваљевски округ — 5/4 19292, Београд). Као државни питомац изучавао је 1865—1871 историју светске књижевности у Цириху, Берлину, Паризу и Лондону. 1873 постављен је за наставника опште историје књижевности на Великој Школи. Посланик на Скупштини од 1880, био је један од оснивача радикалне странке и истакао се својим говором противу Бонтуовог уговора. Повукао се из радикалне странке 1883. Неко кратко време 1887 био је председник београдске општине. Пенсионисан је као професор Велике Школе због једне здравице држане краљу Милану после његове абдикадције. 1892 био је поново професор Велике Школе, а 1893 члан Државнога (Савета. 1894 био је министар Унутрашњих Дела у: Симићевом непартиском министа/ству, затим, исте тодине, после Симићевог одступања, председник министарства. Николајевићево министарство укинуло je Устав од 1888 и васпоставило Устав од 1869. Н. је одступио с владе под јесен 1894, и постављен је ва саветника (1895). 1901 био је члан Сената, 1903 посланик у Атини; исте године је пенсионисан.

Литература: Српски — Књижевни Гласник, 16/5 1922: Годишњица Николе Чупића, 35. ОЈ

Много више и, може се рећи, много успешније но на политици, радио је Н. на књижевном, односно на просветном и на хуманитарном пољу. На нашу књижевност утицао је нарочито јако од половине седамдесетих до половине осамдесетих година, као професор Велике Школе и као писац књижевних огледа. Док није взагазио у политику, Н. је важио за једног од

000 А