Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R

најпопуларнијих предавача. Он је. после Др. Јована Андрејевића и Лазе Костића, био први наш књижевник, који је студирао енглеску књижевност, и то на извору, у Лондону, и упознавао своју средину са њеним узорима. Први Н. рад је: Леди Монтегијева у Србији (Отаџбина, 1875). Исте је године у истом часопису објавио чланак О стојицизму у римској држави. Извесни

број својих јавних предавања и есеја Н.

је издао у двема свескама Листића из КЊИ-

жевности. (18583—1888). Ту. се налазе, између осталих: Тацит (1878), Из Шекспира, Јулија (1881), Пред Шекспиром (1882), Ариосто, Тасо, Камоенс, Овештани, Бајрон (1885). Монтескије (1887). У часопису Раду, који је основао 1881, штампао је: Цезар и Брут, у Годишњици Чупићеве Задужбине: Грчка песмарица о српском устанку (1891), Приповетка у Грка (1905), а писао је још о Демостеновој Беседи за Венац (1878), о Ђорђу Бранковићу Чеде Мијатовића (1879), о преводу ~ Одисеје (1881), о Вукашину (1889), Историју Beлике Школе за првих педесет година. Засебно су одштампане: Рига од Фере, јавно предавање на Великој Школи (1 коло, 8, 1589), Реч о Ов. Сави, ректоров товор 1890, Реч на помену капетан-Миши, у сали Велике Школе (1895), Олободно зидарство и жене, предавање у слободно-зидарској ложи Побратим (1892); у Чупићевој Годишњици за 1906 изашао је велик реферат: ИМацифистички покрет у 19 веку и Хашка конференција (на којој је Н. био делегат Србије), а у 28 свески за 1909: Из Скандинавије, путничке белешке, HoDвешка. Још 1872—1874 Н. је превео као помоћни уџбеник за своја. предавања, а. побуђен својим либералним наклоностима, Историју опште књижевности од Шера. Приступну своју академску беседу о Реформи у Византији у 8 и 9 веку (1888) Н. није штампао. — Н. књижевни 'значај је у томе, што је он почео да пише о енглеским писцима после савесније спреме на самим оригиналима, што се, пишући о књижевности, трудио, да се солидније документише, што је први пут скренуо лажњу наше књижевности на северне писце, особито на Ибсена, и што је своје књижевне саставе писао допадљивим, лепим књижевним стилом.

Нарочито је велика Н. заслуга што је целога, века, у предратној Србији, свој 2уторитет стављао у службу социјалним, хуманитарним и патриотским установама. Он је основао Друштво Ов. Оаве 1886, а. 1890—1891 Друштво Краљ Дечански, за неговање и васпитање тлувонеме деде. Он је основао Вечерњу (Ов. Савску Школу с друштвеним пансионатом, у којој се учио до ослобођења велик број деце из Македоније и Старе Србије, као и ПШриправну Учитељску Школу, у којој су се спремали учитељи и национални борци за јужне крајеве. Та Н. хуманитарна, и национална делатност у присној је вези са

НИКОЛИЋ

његовим слободновидарским уверењем. Н. је 1890 организовао, с '. Миловановићем, ложу Побратим, која је, под водством Н. и %Ђ. Вајферта, веома напредовала. Због његових заслута за масонство у нас, основала је 1923 Велика Ложа Југославије фонд као Задужбину Брата Н. (., да се на дан његове смрти (18/5) издаје по једна књига масонске садржине. Литература: Џавле Поповић, (Оветомир Николајевић (Орпски Књижевни Гласник, 1992, 6, 2): Браство, 29 књига Друштва Св. Саве, Светомир Николајевић, председник Друштва СОв. Саве 1886—1904; Ср. Стојковић, О Светомиру Николајевићу као наставнику, човеку и родољубу (Неимар, масонски часопис, 1923, 17—19). В. Петровић. НИКОЛАЈЕВИЋ - СТЕФАНОВИЋ ХАЏИ МЕЛЕНТИЈЕ, непосвећени шабачки епископ (18 век — 927/3 1824, манастир Рача, Србија). Као јеромонах манастира Раче Н. је 1794 ишао у Овету Земљу, а на повратку је израдио у Цариграду ферман, да може оправити свој манастир Рачу. Уживао је велики углед код представника. првог народног устанка и 5/7 1810 је изабран за митрополитског намесника у Беотраду, а 1811 за шабачког епископа. Одређен је био већ и дан за посвећење Н. у епискописки чин, али стицајем прилика посвећење није извршено. 1813 је и Н. са народним првацима прешао у Срем и тек се 1815 вратио у манастир Рачу. НИ

НИКОЛИЋ АЛЕНСАНДАР, инжињериски пуковник (16/9 1833, Нови Сад — 274 1887, Београд). По свршетку реалке и једне тодине лицеја ступио је 98/5 1849 у редовну војску, а 1850 у Артилериску Школу. За инжињереког потпоручника произведен је 11/10 1885, за капетана 19/12 1567, за пуковника 5/11 1876. 1855—1860 био је као државни питомац у Есоје дез Ропе ек Сћапззбеез у Паризу. 1860—1867 био је инжињер округа ћуприског, затим управе вароши Београда и смедеревског окрута. 1867—1870 био је инжињер у Инжињерској Инспекцији. 1870 био је управљач државних пловних возова. 1871—1874 био је професор Војне Академије (грађевине, нацртна теометрија и цртање), 1872 до 1873 поред професуре био је главни надзорник војно-правитељствених грађевина, 1873—1874 шеф Војно-грађевинске Инспекције Министарства Војног, 1874—1876 командант Подринске бритаде народне војске, па командант Београдске бригаде, 6/10 1878—1880 командант Дунавске дивизије, 1880—1882 председник инжињерског KOмитета, 1882—1883 начелник инжињерског одељења, Министарства Војног, 15/2—19/10 1683. командант Тимочке дивизије, 12/10 1883 одређен је за начелника, инжињерскотехничког одељења Министарства Војног, али ту дужност није примио, јер је 5/12 1883 осуђен на три године заточења, која

пега ке

арене

спорна

annum