Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R

PO a Ba OKU ли

НИКОЉЕ

НИКОЉЕ, манастир у Овчареско-Кабларској клисури. Не зна се кад је основан. Веровално је постојао још у 13 веку. Најстарији помен о њему изгледа да је из 1489. Ту је 1534 писан један псалтир, а 1595 један минеј. Спомиње се врло много у 17 веку. Пошто је био у заклоњеном месту, био је врло подесан, да се у њему развије рад на писању књига. 1671 долазио је у Н. патријарх Максим, а 1683 посетио га је патријарх Арсеније. Шри манастиру је била и школа, у којој су се спремали будући свештеници. 1757 био је овде игуман неки Пахомије. Његов службеник био је игуман Герасим, кога. су убили хајдуци; наследио га је Исаија, из Шиве. После смрти овога манастир остаде пуст три године. 1775 дође овде из манастира Добриловине јеромонах Геортије Дечић са пет монаха, па обнови манастир и ћелије, а цркву снабде књигама. Он постаде архимандрит у манастиру. 1780 манастир је, због ратних недаћа, страдао. 1804 дахија Кучук-Алија похарао је овај манастир. Несрећне тодине 1813 овде је нашла склоништа породица. кнеза Милоша. 1829 било је у Н. 234 старе књиге. — Архитектура цркве необично је скромна. Црква нема ни кубета. По примеру цркава у Буковини и у Молдавији улаз у цркву није на западној, већ на јужној страни. Са овим црквама Н. има заједничко и то, што је црква била и споља живописана. Живописа у цркви има два: један је из 1637 (у спољашњем нартексу), а други је из 1697.

В. Петковић.

НИНКОПОЉСКА БИТКА. Н. трад на јужној (бугарској) обали Дунава, недалеко од ушћа. реке Осема. Како се' данас мисли, на узвишењу у углу Осема и Дунава била је чувена Н. Б., у којој је султан Бајазит Т разбио угарског краља. Жигмунда и његову крсташку војску (25/9 1396). Бајазит је победом на Косову (1389) наметнуо власт и данак кнезу Стевану Лазаревићу, затим је уништио трновски део бугарског царства (1398), потукао је на Ровинама Мирчу влашког (1394), па, је загрозио и Утарској, а притеснио је и Царитрад. Византиски цар Манојло П Палеолог завашио је за помоћ и код Жигмунда и код других западноевропских хришћанских сила. На то је Жигмунд убрзао своју акцију за крсташки рат, којим би се Османлије истерале ив Европе. На краљеву молбу, римски папа Бонифације 1Х, признат само у Угарској, Пољској, Немачкој и северној Италији, наредио је проповед за крсташки поход, а Жигмундов надбискуп од Грана развио је такву исту проповед у дијецезама авињонског папе. Одзив је био доста добар. Сем неколиких угарских властелина и њихових Угра, скупио се у Будиму код Жигмунда приличан број француских витезова, нарочито из Бургундије, под младим сином

војводе ЂБургундског, Јованом грофом од Неверса и под другим феудалним поглаварима, затим доста немачких феудалних кнезова са њиховим људством, нешто пољскога племства и витезова, % по мало и из Чешке, Италије, па чак и из Енглеске. Са одредом Мирче влашког, сад већ Жигмундова васала, који се придружио Жигмунду уз пут, било је неколико десетина хиљада бораца, готово све самих средњевековних оклопљених коњаника. Чак и Млечићи, које је Жигмунд већ поодавно бесплодно врбовао у савез против Османлија, обећали су једну ескадру, која би у Дарданелима и у Босфору спречила пребацивање малоазиских Бајазитових појачања на балканску страну. Додуше, та се млетачка ескадра после мудро ограничила. само на спасавање Жигмунда при његову бегству низ Дунав и низ Црно Море.

Праћен својим крсташима и дунавском флотилом са храном, Жигмунд се из Будима спустио низ Дунав, прешао га је код Ђердапа, ушао је у Видин по добровољном пристанку цара видинске Бугарске, Срацимира, освојио је дунавски градић Рахово, и опсео је тврди град на истој реци, који се у неким изворима. зове Велики Никопољ, а у неким Шултав или томе слично, што подсећа не на данашњи Никопољ, него више на Свиштов. Град је бранила јака и храбра турска посада, те су се крсташи ту забавили. Међутим је посади, на њен повив, дојурио у помоћ Бајазит преко Једрена, балканских кланаца и Трнова, са великом војском од европских и малоазиских Турака, и са својим хришћанским васалима. Међу овима се налазио и кнез Стеван Лазаревић, који се ваљада с Бајазитом сјединио тек у Бугарској. Турска војска и њени хришћански помоћници распоредили су се на једном високом положају, удаљеном само неколико часова од града. Крсташи су били потпуно изненађени и доведени у велики шкрипац, јер су запали између Бајазита, турске градске посаде и Дунава. Једини је излаз за њих био у брзом нападу на Бајазита. Но у ратном савету охоли француски племићи нису хтели примити Жигмундов предлог о заједничком дејству целе крсташке војске. Они су, као претходница, измакли далеко напред, желећи за себе част започињања. боја, и лако су растерали турску коњичку претходницу. Но укопана. турска стрељачка пешадија, на коју су затим наишли, потукла им је скоро половину коња. Ипак су оклопљени француски ритери савладали и та пешачка турска одељења. Но дотле су се они и сами уморили. На њих је тада навалио Бајазит са одабраном коњичком резервом, сакривеном у позадини. Крила те резерве опколила су Французе. У очајничкој одбрани, они су већином изгинули, а мањина, са Јованом од Неверса и још неким племићима, допала. је ропства.

26 и И