Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R

Још се није сасвим свршила та француска погибија, а на бојиште је пристигла, крсташка главнина под Жигмундом. Она. је срчано полетела у помоћ Французима. Неколико часова је трајала лавовска, борба, али је победа остајала нерешена. У том је на крсташе ударио српски одред под Стеваном Лазаревићем. Орби су задали крсташима последњи, самртни ударац. Наишавши на Угре, они су им 000рили заставника и отели им заставу. Угри су кренули у бегство, а за њима наскоро и остала креташка војска, обузета. дивљим страхом. Ови су бежали ка Дунаву, да се дочепају лађица, у које нису могли сви стати, или да препливају Дунав, у коме су се многи подавили. Бајазит их је тонио, а и турска градска посада, која је испала из града. Турци су опет ухватили доста заробљеника.

Од заробљених Француза, Бајазит је многе погубио, задржавши само неколико стотина, и то највише племиће, да би узео за њих велики откуп. Јован од Неверса и још неки племићи успели су са"купити тражени откуп, и пуштени су кући. Од сатрвене крсташке силе, један бедан остатак избавио се пливањем на влашку обалу Дунава. Опљачкани тамо од Влаха, они су се, голи и боси, докотурали до Угарске, а по неки до Беча, где су их Бечлије одели и испратили даље. Жигмунд се спасао на своју дунавску флотилу, и утекао је низ Дунав. Уз пут га је после прихватила млетачка флота, довезла та у Цариград, и одвезла у Далмацију, одакле се он преко Дубровника и Оплита вратио у Угарску.

Последице Н. Ђ. биле су знатне. Бајазит је казнио Срацимира видинског освојењем Видина и видинске Бугарске (1396). Прешавши Дунав, он је провалио и у Утарску, у Срем, где је разорио Земун и Митровицу, и одвео становнике у ропство, па чак и у Олавонију. По повратку кући, он је још јаче притегао Цариград. На поновне вапаје византиског цара Манојла П, упућене западном хришћанству, Цариграду је привремено помогао француски маршал Бусико, који је и сам био заробљен од Бајазита у Н. Б., и који се откупио из ропства.

Литература: О. КИпр, Die Schlacht Бег Моро (1906),

Д. Анастасијевић.

НИКШИЋ, варош у црногорској Херцетовини, у средини Никшићскот Поља. Има, 720 домова, и 3.600 становника. — Ја, месту данашњег Н. постојао је у средњем веку град Оногошт, који се рано и често помиње у историским споменицима, у хроници Дукљаниновој као средиште истоимене жупе. Дубровчани су та називали Апардавзбиш, Држи се, да су Оногошт основали Готи, и да му је назив остао по личном имену. Град је био на главици западно од вароши, која се сада зове Ђе-

НИКШИЋ-СИМБОНОВИЋ

дем. На њој се, поред допнијих турских утврђења, виде и темељи старога града. У Оногошту су српски владаоци имали двор за летовање. У време Сандаљево у Оногошту је била паринарница. Био је и у поседу Херцега Степана, те припада Херцеговини. Преко Оногошта су водили важни путеви: од приморја, из Дубровника и Рисна на Грахово у Оногошт па, за, Пљевља, Бреково и даље, а други из Босне и Херцеговине преко Гацка и Дуге у Оногошт и одатле за Зету. — Стари Оногошт су разорили Турци крајем 15 века, те је дуго био у развалинама. При крају 17 века Турци су поправили и проширили бедеме старог Оногошта, подигли утврђење, око кога се брзо развила јака. турска варош. Њу су староседеоци у околини називали и даље Оногошт, а Никшићи, јако племе у суседству града, називало је ту нову турску варош Н. Та су се два имена борила о превласт. У писаним податцима из 18 и почетком 19 века варош се назива, час Оногошт, час Н. Али је све више преовлађивао назив Н. који је и остао. Данас се само зна да се Н. некада звао Оногошт.

Од краја 17 века до ратова 1875—1878 у Н. су становали Турци и нешто хришћани. H. je освојен од Турака августа 1877, у њему је било тада 616 домова муслиманских и хришћанских. Никшићски су се муслимани иселили, з. Н. су населила околна племена и усташе из Херцеговине, Боке и Затарја. Од 1884 почела. се подизати нова варош. Орушене су мноте турске куће; одржало их се до данас највише испод Бедема, и тај се део зове стара, варош. — Стара никшићека. црква је храм Св. Петра и Павла. Око ње је гробље, у коме има интересантних гробнида са орнаментима из врло старих времена и неколико старих натписа.

Н. је седиште захумско-рашког владике. Поред владичанства је велика саборна црква, храм CB. Василија Острошког, и двор краља Николе, у коме је сада осморазредна тимнавија. Н. је среско место, има, суд, болницу, банку, 'Трговачко Удружење, старо певачко друштво Захумље, женско потпорно друштво Косовка Девојка, и две штампарије, у којима излаве два недељна листа. У новоподигнутој згради Занатлиског Дома има лепа сала за позориште и биоскоп. Н. је економски центар поља и шире околине, везан је колским путевима са Подгорицом, Требињем, Рисном и Шавником. Саобраћај одржавају поштански и приватни аутомобили. JI. Шобајић.

НИКШИЋ - СИМЕОНОВИЋ МЕЛЕНТИЈЕ, епископ шабачки и ужички (крај 18 века, Брезова, код Студенице — 16/6 1816, Шабац). Н. је постао јеромонах 1800. Одликовао се у првом устанку, а 1813 пребегао је у Орем, и неко је време становао у манастиру Фенеку. Доцније се вратио у СОр-

ZERO.