Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R

Овима су почели одмах придолазити појединци из арбанашких, брђанских и црногорских племена, доцније нешто и из околине, бежећи због крвне освете или увређена, поноса. Многи су од њих променили веру и примили ислам. Тако се убрзо у Никшићском Пољу развило јако турско насеље, из кога је већ у половини 18 века излазило до хиљаду бораца. До 1711 турске су куће биле под бедемом и опасане „високим зидом, а од тада се варош проширила, те су се доцније Турци насељавали и по селима у пољу. Досељеници су се груписали по браствима, а варош се делила у махале (херцеговачка, кучка, пиперска, грудска, феризовића). У њој су биле три џамије.

До насељавања Турака био је овај крај полунезависан, и зато добро насељен. Подизање утврђења и њихов долазак. изазвао је знатне промене. Одмах су настале борбе, које су се продужиле за све време док су Турци тосподарили у Никшићу. Неколико пута су околна насеља нападала на турски град, али увек без успеха. Турци су све више јачали, и од њихових зулума раселила се постепено маса становништва из поља и околине. По једном старијем писменом податку, никшићеки је крај у време доласка Турака бројао око две хиљаде домова, а 3% сто тодина, живота под њима свео се тај број на десети део. Што се није раселило постало је чифчија и турска раја. Катунска племена ближе Никшићу, нарочито Озринићи и Цуце, развили су такође јаку акцију против никшићских Турака. Њихове традиције односе се највише на њихову везу са њима и борбу њихових чета и прослављених јунака против никшићеких муслимана. Многи су незадовољници из ових племена, са разних узрока, ускакали Турцима у Никшић и одатле, заједно са њима, дизали чете, светећи се својима на дому. А

У почетку су Турци своје насеље у Никшићу називали просто Град, и по њему су се звали Грађани. Кад су ишли даље, казивали су, да су Никшићи. Надалеко

су били чувени својим јунаштвом и по-

носили су се тиме. У погледу управе били су доста самостални. Често су се противили и опирали наредбама паша и вегира, или су чак и ратовали са њима. Долазило је понекад и до међусобне борбе њихових брастава. Многи су држали српске обичаје, а били су познати као добри гуслари. Држали су много стоке, са којом се лети издизали у околне шпланине. У граду је било нешто занатлија и трговаца. — Од многих њихових старијих и познијих јунака предање помиње и народне песме опевају понајвише Јашара Бабића, Дура Аџиманића, Ђећу Пелевића, Хасана Џидића, Авдију Љупу, Ахмета Баука и др. Јунаштвом су се истицали особито Љуце, старином Кучи, а, пореклом од јаке породице Вујачића са Грахова. —

НИКШИЋОКО ПОЉЕ

Градом cy управљали капетани. Први је био од породице Дановића, која је старином из Херцеговине. 1714 везир 'Буприлић је населио Мушовиће и Мекиће из Колашина. Од тада је капетанство прешло Ha, Мушовиће и остало у овој кући све до пада Никшића. Гласовити су били њихови капетани Амза, Осман и Мујага. Диздари традски су били од Команића, прозватих Диздаревићи. Од исламизираних Орба из околине најистакнутији су били Феризовићи, старином из породице Поповића у Никшићској Жупи.

Најачи су Н. М. били у времену од половине 18 до половине 19 века. Од тада је њихова снага почела опадати, особито кад је, после битке на Граховцу, један део земљишта око Никшића припао Црној Гори. Кад је Црна Гора заузела Никшић, иселили су се они у Босну и Херцеговину. Отуда их је протерала Аустрија 1878, јер су давали жесток отпор при окупацији. Прешли су у Окадар, Метохију и Косово. Кад је Србија заузела те крајеве, већи их се део преселио у Тракију и Малу Азију. JI. Шобајић.

НИНШИЋСКО ПОЉЕ, каресно шоље у Црној Гори, североисточно од Боке Которске, а северозападно од Подгорице. Оивичено је са свих страна планинама, чија је просечна висина око 1.200 M. Ha северу се дижу: Јасенов Врх и Брезови Врх, на западу: Вироштак, Лиса Греда 1.107 м и Пандурица, на југу: Будош - Џланина 1.215 м и Међеђа, а на истоку су: Каблена Главица 1.152 м, Стрмац око 1.400 M, Раздоља. Коса. 1.275 м и Жавно Брдо. H. II. се углавном пружа од севера-северозашада, према. југу-југоистоку, и у том је правцу дугачко 15 км, а местимично је широко до 12 км, нарочито на југу. Лежи на апсолутној висини од 690 до 622 м, и натнуто је према југоистоку. Површина му је 48 KM.

То је најпространије од карених поља, у Црној Гори, и једино поље са развијеном речном мрежом. На северпом крају Н. II. улази у њега речица Сурдуб, текући У правцу југа, а са десне стране прима две мале притоке, прва извире из Букова Врела и тони неколико воденица, а друга. из Вира Куле. Одатле се река назива Оушницом; она и даље углавном тече на. југ. У њу са леве стране утиче Брезовица или Растовад, а код Куле Дуке, северозашадно од Никшића, безимена речица, која 388. време кишне периоде гони две воденице. На даљем току река се зове Зета; она на јужном крају Н. П. скрене у правац истока-југоистока, и губи се у понору Оливље, на висини од 625 м. Тај понор је испод једног брежуљка; у пречнику има око 20 м, али се у најдубљем делу смањи на 6 м. Услед релативне тесноће понора, вода се у Сливљу, најнижем делу Н. ЏШ., може повремено узјезерити и изазвати доста велику поплаву. На јужном крају Горњег

ем -