Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : IV knjiga : S—Š

ШКУДА

Литература: Ј. Цвијић, Глацијалне и морфолошке струје о планинама Босне, Херцеговине и Црне Горе (Глас, 57, 1899).

277

ШКУДА (или ШНКУД), дубровачки сребрни новац. Ш. је првобитно златан ноBal, који су француски краљеви у средњем веку ковали. Звао се француски ćcu d'or (златан штит, по краљевом грбу, који је био на њему). 1528 Ш. се почела ковати у Млецима. Од тада је тај новац био од важности за Дубровачку републику, где је циркулисао, и где је Ш. служила и као рачунски новац. 1708 су први пут коване дубровачке сребрне Ш. и полушкуде. Коване су до 1750, али само неких година. Вредност Ш. је била 36 динарића или 3 перпера. Средња тежина првих Ш. је око 18 т, а доцнијих нешто више од 17 7. Новчани тип је исти, као и код дубровачких перпера, само је натпис друкчији. ШПолушкуде изгледају као Ш. само! су лакше и' мање. BIL:

UIJTAJXEP ABTYyCT (Schleicher August),

линтвиста (19/6 1891, Мајнинтен — 6/12 1868, Јена). Био је професор Университеха, у Прагу, а доцније у Лајпциту. Ш. је један од најистакнутијих представника науке о језику, а нарочито упоредне граматике (Компендиум 1961—1802, IV изд. 1870). Написао је 1852 траматику старословенског језика. Знатан је за словенску науку, што је увео у упоредна лингвистичка испити вања, са литавским језиком. Утицао је знатно на јужнославенске филолоте (Мшиклошића, Даничића и др.). Израдио је и најбољу систематску граматику изумрлог полапског језика. 7 4. B.

ШЛЕБИНГЕР ЈАНКО ДР., библиограф и литерарни историчар (19/10 1876, Ов. Ана, Словенске Горице). Свршио је гимназију у Марибору (1890—1898), учио је богословију у Марибору, а 1899—1903 славистику и терманистику у Бечу. Промовисан Je 1903, а. учитељски је испит положио 1905. Служио је као суплент у Љубљани (1903 до 1906), као професор од 1906 у. Новом Месту, од 1909 у реалци у Љубљани. Од 1925 је управник, од 1927 равнатељ штудиске књижнице у Јубљани.

Ш. је већ као ђак преузео задаћу, да модернизира дотадашњу слабу трегистрацију словеначког књижевног рада, која је узимала у обзир само самосталне књиге. Увидео је, да научни значај има само библиографија, која узима у обзир и чланке и радове у зборницима и часописима. 'Гако су постали Ш. библиографски спискови непроцењива помоћна средства за словеначки научни рад, особито за филологију, литерарну историју, фолклор, историју и теографију. Овај је рад Ш. почео као сарадник при библиографији радова В. Облака у Мурковој монографији о Облаку (Кнезова књижница, 6, 1899) и библиографијом о словеначком језику, литератури, етнотрафији и историји за 1901, у Славјанове-

денију, 1901 (1903) и Вестнику словенске филологије а старожитности (1902). Главно Ш. дело је Оловенска библиографија за 1902. (до 1906) у Зборницима Словенске Матице (1903—1907) и књига Словенска. библиографија sa 1907—1912 (Словенска Матица, 1913). Даље објављивање словеначке библиографије, коју Ш. има спремљену, онемогућио је отпор белетристичара, око Словенске Матице, који су сматрали Ш. књигу макулатуром. Зато су излазили од 1913 на велику штету економије научног рада само поједини делови из библиографије, тако за словеначку филологију у 1909—1917 (Rocznik slawistyczny, 1910 do 1918), из 1913—1918 (Часопис за словенски језик, књижевност ин згодовино, |, 1918), за историју, географију, фолклор, уметност, литерарну историју, филологију, природне науке ш т. д. 1915—1918 (Сагшпоја, 1915 до

. 1919), за филологију, литерарну историју и

биографије, историју у 1919—1926 (Часопис за словенски језик, књижевност ип згодовино, II, УМ, 1919—19927). Библиографске спискове објавио је Ш. и у Zeitschrift E Osterreichische Volkskunde (Bibliographie der slowenischen Уокзкипбе, 1898—1904, 1904), у Југословенском Филологу (Библиографија словенске филологије за 1914—1999, 1923), У прилогу Љубљанског Звона, Наша књига, 1917 (белетристика, разно); библиотрафеског карактера је и чланак Der slowenische Висћћапае! у Osterr, Висћћапа егКоггезропбдепл7, Еез пшпштег, 1910. Помагао је и Др. Фр. Симонићу при изради књиге Словенска библиографија, 1 део, књиге 1550 до 1900 (Оловенска Матица, 1903—1905), за. коју је саставио и додатке и поправке. __ Ш. је написао и више литерарно-историских расправа и објава: Прешерен мед Словани (Љубљански Звон, 1900, књижевни дробиж из л. 1893 (Шерфов Цветњак али рожјек, Зборник (Оловенске Матице, 1901), Добровски ин Словенци (Известје П. државне гимназије у Љубљани, 1904). Четрти звезек Дедових писаниц (1905), Шисанице, први словенски песнички алманах (1906), Јанез Светокришки, словенски проповедник (Известје новомешке гимназије, 1909), Др. Јанез Менцинтер (његова писма. Ив. Веселу, Љубљански Звон, 1912). Велики је број Ш. биографија словеначких п словенских научних, литерарних и културних радника, које је објављивао највише у Љубљанском Звону, који је 1910—1916 и уређивао, у Сагпоп и Словенском биографском лексикону. Најважније су због опширних библиографских података: Јен телберт Гантл (Попотник, 1916), В. Јалић 1838—1870 (Кнезова књижница, 1908), Фр. Левец {Carniola, 1916), Рајко Перушек (1917), JI. ДПинтар (1916), A. 'Трстењак (1919), и др. Ш. је осим Љубљанског ЗвоHa уређивао Народну књижницу Звезне књигарне, а, од 1918 је референт код Тисковне Задруге. Уредио је збирку Цанкарјевих аутобиографеских цртица Моје жи-

— 1038 —

4 %

опирао aikaiaj i