Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : IV knjiga : S—Š

ТШОБА ЈИЋ

расправу Старине у Зети (1892). По смрти су му објављене песме: Невесињски Устанак (1925), а у рукопису су остали његови мемоари. Неке од његових ствари издане су неколико пута.

ШОБАЈИЋ ПЕРО. В. у Додатку.

ШОБАЈИЋ СИМО, песник, приповедач, политичар (13/2 1876. Данилов-град — 19/9 1916, Никшић). Врло је млад морао прекинути школовање, да би продужио очеву трговину. Морао се бавити послом, за који није имао склоности, али ипак није прекидао рад на свом личном образовању. Њетови радови нису остали незапажени. (а, непуних 15 година штампао је у Делу песму: На растанку, за коју је књижевна критика рекла, да је једна од најбољих, објављених у тој години. Тако исто дубок су утисак чинили његови радови у Искри и Бранковом Колу, а затим, када се углавном почео бавити новинарством, у београдским дневним политичким листовима. Када је Црна Гора добила Устав, Ш. је међу првима изабран за народног посланика, и био је један од покретача Народне Мисли у Никшићу. У Бомбашкој афери 1909 Ш. се морао беготвом из Црне Горе спасавати; осуђен је на двадесет тодина тамнице. Као емигрант наставио је новинарски рад у Србији и у Америчким Ojeдињеним Државама. У. јулу и августу 1914 Ш. је учествовао као борац у борбама око Шапца. Последњи дани Ш. били су посвећени научном истраживању. Ш. последњи рад, Црногорци, пеихичке · особине Црногораца, редак је пример шта је у етању дати један талентиран човек, па макар радио под најторим околностима. Тај свој рад о карактерним особинама Птногораца Ш. је започео по упутствима Јов. Цвијића. Ш. рад остао је недовршен, али и такав какав је јамачно је најбоље и најтачније што је написано о особинама. Црногораца.

М. Миленовић.

ШОБАТ СТОЈАН, прота и националнопросветни радник (1740 — 1830, Дебело Брдо, Хрватска). Учио је школу код личких парохиских свештеника. 95/8 1764 постао је свештеник у Дебелом Брду, а з0/12 1781 произведен је за кореничког проту. 1793 основао је српску школу у Билићу (Залужници), а помагао је оснивање и издржавање сличних школа у Госпићу (1799) и Кореници (1801). Онажним родољубивим проповедима будио је и дизао српску свест у Војничкој Крајини Лике и Крбаве. Са том тенденцијом саставио је 1772 Катихизис, који је читав век био необично популаран и много допринео буђењу и одржавању српске националне све„сти у Хрватској. То је дело штампано 1813 у Млецима под насловом: Наука, христијанска, ради малољетне дјечице православнија восточнија церкве. Војне власти гониле су ту књигу, али се она одржавала у школској употреби чак и у другој поло-

~— 1048 —

"монархије. 'Исте је године са својим пуком учествовао

вини 19 века. Стога је загребачка тенералкоманда 1853 позвала на одговорност горњокарловачког епископа, Евгенија Јовановића и дефинитивно забранила даљу употребу тога катихизиса, са напоменом да »национална питања не спадају у науку

вере, нити вера познаје народности«. Али,

и поред те забране, Ш. се катихизис и даље преписивао и употребљавао по Хрватској, све до појаве модерних дела.

Литература: Д. Николајевић, Живот и рад Стојана Шобата, кореничког проте (1911). -

#27

ШОНЦИ су део нашег народа. У већем броју станују у Барањи и у Бачкој, а мање у Банату. Нарочито су груписани поред Дунава. У Барањи их има у Даљоку, Ижипу. Мароку, Даражу, Бодољи и Брњевару, а у Бачкој у Бачу, Брегу, Бођану, Шлавни, Конти и Вајски; у Мађарској у (Оантову, Моноштерсету и Мохачу; а у румунском Банату у Рекашу. У Букину су се изгубили међу тамошњим Немцима. — Ш. су део оне масе нашег народа, која се још крајем 19 века називала Ш., а тако их Срби и данас зову. Они су најстарији садашњи становници Војводине, и идентични су са оним ста-

новницима, који су у пописима ових кра- ~

јева, у ранијим временима, бележени под именом 'Тот. 1897 било их је око 20.000.

ДИ.

ШОНЧЕВИЋ ЈОСИФ, хрватско-далматинско-славонски бан 1860—1867 (7/3 1811, Винковци — 16/11 1896, Беч). СОвршио је Војну Академију у Винер -Најштату (1830), па је служио у разним крајевима 1848 постао је пуковник. у Италији при опсади Млетака до њихове предаје. Са 38 тодина (18549) постао је тенералмајор и бригадир у Петрињи, а 1550 у Митровици. 1858 заменио је тешко болесног Јелачића у војној служби, а 1859 постао је гувернер и генерал у Банату. 1860 позван је за члана у т. зв. појачано Царевинско Веће, у које је био позван и Штросмајер. Ш. у дебатама о уређењу монархије није учествовао и није гласао. У Хрватској је владало велико незадовољство против . Јелачићева наследника, бана Ивана Коронинија, који је стога смењен, па је, на препоруку бискупа Штросмајера, именован за хрватског бана Ш. (19/6 1860). Ш. је уједно именован и за речког гувернера и председника Банског Стола. Одмах у почетку Ш. бановања. укинут је немачки језик у школама и канцеларијама, и заведен је хрватски. 'Ш. је сазвао за 26/11 1860 банску конференцију највиђенијих хрватских политичара (55), која, је остала на окупу до 17/1 1861. Шрема закључку те конференције потврдио је краљ хрватски језик као службени, а у Бечу је основан хрватски дворски дикастериј. У важним догађајима, који су