Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : IV knjiga : S—Š

ШОПЕН

ник (1782 — 1841). Пратио је тенерала Брина у Цариград, и био је по консулатима на Истоку и у Босни, у Травнику. Путовао је по Норвешкој, Лапонији и Русији, и био је 15 тодина генерални консул у Перу. Знао је више од 90 језика. Издао је 1812 дело Voyage em Bosnic dans les annčes 1807—1808 (18229), које има пуно података о нашем народу и којим се по-

служио – Шроспер Мериме пишући La Сигја.

Литература: Roux де Косћее {Bulletin de la Socićte де (Сеовгарћје,

1842); М. Р. Веснић, Један »рукопис« о Босни и Херцеговини (Мостарска Зора, 1898): V. M, Jovanović, La Guzla de Prosper Merimće, : М. И.

ШОПЕН ЖАН-МАРИ (Сћорш), француски књижевник (око 1795—1870). Био је дуже секретар кнеза Куракина, и одао се проучавању словенских и скандинавских књижевности. Поред књига о Русији, Си-

бирији, Криму, написао је и једну књигу

о нашим земљама (Босни, Србији, Славонији, Хрватској, Далмацији, Црној Гори, 1856) у колекцији L'Univers pittoresque, У њој се опширно говори и о нашој народној поезији. : : М. И.

ШОПЕН ЖИЛ (Сћорш), пеевдоним Жила, Пишона. (Р1сћоп), француског професора и публициста (7/3 1877). Проучавао је питања средње Европе. Предавао је на Университету у Прагу, био је уредник СагеНе de Prague, pemakTop Bulletin Yougoslave и Га паНоп сћеане, који су за време рата излазили у Паризу. Као члан Comitć d'ćtudes pour la documentation на Конференцији Мира, Ш. је редиговао више извештаја о Аустро-Угарској (Тгауаих тога одбора, П свеска: ОпезНопз епгорбеплез). Држао је више предавања о Југословенима. Поред дела о настави живих језика, једне збирке песама и једне приповедака, објавио | је »brillant second« (1917), где је приказан план о нападу на Србију, и брошуре: ће complot de Saraievo (1918), Les Yougoslaves et ]' Entente (1918), L'unite& de la politique italienne (1919), Magyars et Pangermanistes (1918, у сарадњи са Стефаном Осуски), Рго поуоп еугорзкоп гоупоуаћиа (1925) и: УешШвез де Воћеше (1927). Сарађивао је, између осталог, на Кеупе ХошвозЈауе (1919),

М. И.

ШОРАК ЈОВАН-ЂЕДО, прота на Реци и национални радник (1821), Личко Петрово Село — 12/3 1894. Река). Свршио је немачку школу у Кореници, па је до 1843 био учитељ петровоселски и коренички. 1843—1845 свршио је Богословију у Плашком, Затим је као војни свештеник провео пет година с војском у Италији, Чешкој, Моравској и Бечу. У Чешкој се упознао и спријатељио са Шафариком, ПЏалацким, Ханком, Рите-

књигу: 1' Ашетеће - Нопете ·

ром и другима. 1853 вратио се у Хрватску, где је био парохиски свештеник у Дубравици и Садиловцу. За време устанка Луке Вукаловића (1863) осуђен је на три године тамнице, што је Херцеговцима слао помоћ и вербовао добровољце устаницима. И доцније су га државне власти прогониле ради његовог родољубља. Епископ Лукијан Николајевић узео га је у заштиту, и поставио та је за пароха на Реци. Ту је стекао велики углед и 1884—1887 био је народни посланик на Сабору у Загребу. тде је настојао, да се оснује Самостална. српска странка и образује клуб. Пошто није могао да одврати остале Србе посланике од службе влади и да оснује српски клуб, одрекао се мандата. На самрти је основао фонд у жорист српске школске омладине. Др

ШОРЛИ ИВО ДР., приповедач (19/4 1877, Подмелец при Толмину, Талијанска (Оловеначка). Овршио је гимназију у Горици (1890—1898), па се уписао на правни факултет у Грацу. 1898—1900 је као дружбеник некадањег министра баруна Ф. Џина био у Великовцу. 1900—1901 био је канцелариски чиновник у Горици. Октобра 1903 постао је практикант код полициског равнатељства у Трсту, 1904 нотарски кандидат у Горици. 17/6 1904 је промовисан. 1908 је постао нотарски субетитут, доцније нотар у Подграду, у Истри, 1910 у Пуљу, одакле је морао у јулу 1919 пред интернацијом у Сардинији пребећи у Љубљану. У мају 1920 добио је нотаријат у Рогатцу, 1923 у Шмарју при Јелшах, 1/7 1996 у Марибору.

· Ш. почео је књижевни рад са песмама, које је објављивао у Љубљанском Звону (1898—1902, Федор Сокол), Словенки дијашкем алманаху На разстанку (1898), нешто и у Дому ин Овету (1898, Милан Бранко). Убрзо је почео и са приповедним делима, најпре са цртицама (Љубљански Звон, 1900) и др., па и са већим приповеткама, повелама и романима. Сарађивао је, сем у Љубљанском Звону и код Олована, и у Домаћем Пријатељу, Дому ин Свету, Мохорјевој Дружби, Оловенском Народу, Јутру и др. Издао је и више књига.

Ш. је један од најплоднијих словеначких писаца са добрим даром посматрања. и приказивања и са спретном инвенцијом. Преко мотива приповетке улази у проблематику индивидуалног душевног развитка, у проблеме породичног, друштвеног, социјалног и националног живота. Радо узима мотиве из свакодневног живота, домаће толминске покрајине, домаће људе; догађаје из младости и успомене има често пред очима, и ако их локализује у другу покрајину. Главни од његових романа и већих приповедака су: Чловек ин пол (1903), Шламени (Слован, 1905), Пот за разпотјем (1906), Романтики живљења (Љубљански Звон, 1906), напола аутобиограф-

— 1050 —