Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : IV knjiga : S—Š

"старе брегалничке, морозвиздске,

ШТИП

истоку, а улива се 05 км низводно од села Вајновце. Дужина тока је 24:2 км, а површина слива 159:1 KM.

УЈЕ ТЕ

ШТИП. В. у Додатку. .

ШТИПСКА. ЕПАРХИЈА, црквена област злетовске или лесновеке епархије, пошто је, после обновљења пећске патријаршије 1557, спојена са старом велбуждеком, бањском, коласиском, Ћустендилском или кратовском епархијом. Називана је тако стога, што су, неко време од 17—19 века, поједини њени епископи становали у Новом (Селу код Штипа, где се 1728 помиње и нарочити митрополитски двор. Ту су обично становали викарни епископи Ћустендилских митрополита. Као штипеки епископи, до укидања пећеке патријаршије 1766, помињу се: Рувим 1601, Макарије 1619 и 1626, Јеврем Станковић 1719, 1725—1734 и неки други (в. 'Ћустендилека епархија, а под цариградском патријаршијом: Филарет, 1758, · Дионисије 1788 и други. Од викарних епископа у Штипу током 19 века познати су: Авксентије 1817, 1832—1840, Захарија 1840—1845. Дионисије 1845—1858, Џенарет 1855—1860 и Синесије 1875—1878. Штипека Област остала је у саставу ћустендилско-штипске епархије све до оснивања Бугарске кнежевине 1878. Тада. је ћустендилески крај придружен софиској епархији, а Кратовска и Штипека Област ушле су у састав скопске епархије. 1990 одељена је Штипска Област или стара Ш. КЕ. од скопске, и са струмичком

"IT полеанском или дојранском епархијом

образовала нову епархију: злетовеко-струмичку (в. Злетовеко-струмичка епархија), којој је седиште у Штипу. ФД

ШТИРОВАЧА, жкарено поље у Велебиту, 1.102. м над морем. Обилује добром питком водом. Ту је велика стругара, одакле води преко седла Великог Алана (1.419 м) колеки пут низ стрме и кршевите велебитеке обронке ка мору у Jaбланац. Низ источну страну Велебита силази цеста у Косињ (Лика). Ј. М-И

ШТИРОВНИН, планински гребен у Херцеговини, дуг и плећаст огранак Орјена, који се углавном пружа од југоистока ка северозападу. Састављен је од једрих, потлавито тријаских кречњака, и зато је потпуно безводан. Највећи висови су: Ђугања Греда (Гњила Греда, 1.848 м), кота 1.835 м, Мали Штировник (1.722 м), Калупна, Греда (1.735 M) и Штировник (1.650 м). Нижи делови Ш. су под зветгетацијом, а било је стеновито и голо.

: JI. B.

ШТИТ. 1. Планина у Босни, око изворишта Козице (притоке Лашве), Фојничке Реке (притоке Босне), Бистрице (притоке Врбаса), јужно од Крушчичке Џланине, североисточно од Вранице, 11 км северозападно од вароши Фојнице. По-

тглавито је састављена од еруптивних стена, кварцпорфира и порфироида, а на јутозашаду је оголићен пермеки кречњак и вапновити шкриљац. Ш. је висок 1.780 м и звездаста је изгледа, јер потоци отичу у свима правцима, те су дубоко њусекли своје долине, између којих су образоване косе. На северу се, преко благог превоја, Ш. везује са Крушчичком Планином. Ш. је готово цео пошумљен. У његовој близини. нема насеља, ни грађених путева, него воде поглавито ставе.

2. Карена висораван у Црној Гори, јутоисточно од заравни Лоле, источно-североисточно од планине Журима, висока (око 1.900 M). Ca ње се диже истакнут врх Црвено Ждријело (2.057 м), који је 14'5 км југоисточно од варошице Шавника. Ш. је

– потпуно безводан, стеновит, без BereTa-

ције, а далеко од њега нема насеља, па ни путева. ПО.

ШТИТАР, село у Орему, срез и пошта

Жупања. Лежи на Сави (85 м), од Жу-

пање 5 км (правац) к северозападу. Има 1.519 становника у 432 дома, општинско поглаварство, римокатоличку жупу, пучку школу, творницу опека. — Код Ш. је нађен. налаз из преисториског доба. У средњем веку Ш. је припадао под град Горјанских Костроман (што Клаић тумачи као сазбгит гошапшт), који је стајао негде KOJ (Саве, између Бабине Греде и HI. J. M-n.

ШТИФТАР ФРАНЦ (БОЖИДАР ТВОРЦОВ), публициста (4/19 1846, Солчава, Савињека Долина — 10/4 1913, Калуга, Русија). Овршио је гимназију у Цељу, а философију (класичку филологију и славистику) у Грацу (1871—1874) и у Ileтрограду, као словенски стипендист. Олужио је као предавач и као гимназиски професор, најпре у Петрограду, а од 1877 у Калуги, где је живео последње тодине као пенсионисан државни саветник и просветни инспектор. Као студент у Грацу објавио је у Новицама, Зори, Беснику и Летопису Матице Словенске неколико научних чланака о словеначком речнику, именословљу и др. а из Русије је слао извештаје о ондашњим просветним, књижевним и политичким приликама, и писао је разне биографије за Оловенски Народ, Летопис Матице Словенске, а нарочито за Подгорников Оловенски (Be (1888 'до 1899). Преводио је нешто и са рускога: фФомушка и Фимушка, из романа Нов од И. Тургењева (Летопис Матице Оловенскеј 1878).

Литература: Гласер (4, 371); Врховник, ЈЉубљански Звон (1913, O

- И у.

ШТОНКАВСКИ — ДИЈАЛЕКАТ. _ Највећи део територије српскохрватског језика, заузима Ш. Д. На њему је написан највећи део српскохрватске књижевности, и данас он служи, својим најмлађим или најмодернијим дијалектима, као књижевни је-

— 1064 —

aju ке u

Maa