Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : IV knjiga : S—Š

зик српскохрватски. (ВБ. Књижевни језик српскохрватски, = Дијалекти. српекохрватски, Српскохрватски језик у прошлоети.)

Име је Ш. Д. добио од заменице чБто што, којом се он, поред других црта, од-

ликује од друга два основна српекохрвалт-

ска дијалекта: чакавског и жкајкавског. _– Ш. Д. заузима данас велики простор. На северозападу је његова граница све

докле допиру српекохрватска насеља, а

Барањи (а она прелазе и преко данашње наше државне границе), на североистоку докле допире наше становништво у Војводини (оно знатно прелази, у већим или мањим острвцима, нашу северну границу), на истоку његова граница иде нашом државном границом у Банату, али и ту остају у Румунији већа или мања острва, нашег живља (око Темишвара, североисточно од њега у Црној Гори, Крашовани, известан број места на Дунаву), затим иде Дунавом до према Брегову у Бугарској, ша линијом, која спаја Брегово, Кулу, Белограчик, Берковац, Искрец, иде источно од Брезника на Радомир и 'Ћустендил, али се његове особине пружају и преко те линије: даље на југ граница иде вододелницом између Струме и Вардара, секући нашу државну границу источно од Дојрана. На југу у Јужној Србији (Македонији) граница Ш. Д. иде нашом јужном државном границом, где 'се бал српскохрватски товори мешају са јужномакедонским – товорима. = Западну траницу Ш. Д. чини источна граница кајкавског и чакавског говора у Славонији и Хрватској све до мора (в. Кајкавеки дијалекат, Чакавски дијалекат). Јужна траница у Далмацији допире до саме обале, на којој се сачувало још нешто чакавског насеља, све донде, докле се чакавски дијалекат пружа према југоистоку, т. ј. до Отона, а на острвљу, Ш. Д. се тоВори источно од Корчуле и Ластова. Шрема Албанији граница иде, углавном, државном границом, и ако има наших насеља, која су остала и изван те транице; ту је траница од ушћа Бојане, том реком, линијом западно од Скадра, који остаје у Албанији, преко | Скадарског Језера, источно од- Подгорице, јужно од Плава и

· западно од Дечана и Призрена, који су на

нашој територији, према Коритнику и Корабу, па затим изнад Дебра левом страном Дрима, према најужнијем делу Охридског Јевера, тако да тотово цело језеро остаје на нашој територији.

ЖШекада територија Ш. Д. није била ово-

лика. Она се увећала у току времена тиме, што су се српскохрватска насеља, ко-

ја су се некада настанила у Албанији, ·

Епиру, Тесалији и Грчкој, склонила пред Албанцима и Турцима, а тако исто и под утицајем ранијих византиских ратова, у данашњу Македонију; што се становништво из јужнијих крајева под утицајем турског надирања кретало на север, исток и запад; што је Аустрија у почетку 17 ве-

ШТОНАВОНИ ДИЈАЛЕКАТ ка створила војничко насеље, којим је опасала целу турску област на Балканском Полуострву, од мора у Хрватској, преко Карловца и других места, затим средином | Славоније, па северним (Оремом, делом Бачке и Баната (Војна Граница), куда је привлачила становништво оних области, које су потпале под Турке. Сем тога, и становништво западне Босне, западне Далмације и Хрватске јужно од Купе, склањало се са земљишта, које је постајало све више поприште ратова, одлазећи на млетачку, словеначку, аустриску, чешко-словачку и. мађарску територију, а на опустело земљиште Турци су, каткада и насилно, насељавали становништво већ раније освојених области; каткада је и само то становништво одлазило у напуштене крајеве, тражећи себи бољих услова за живот. И после великих ратова, нових граница Аустрије и Турске, које су утврђиване Карловачким, Пожаревачким, Београдским, (Овиштовеским Миром, вршили су се покрети нашег становништва на север (било северозапад, североисток или непосредно север).

– Тако су нови штокавци у новије време, махом после 15 века, населили (СОлавонију, део Хрватске јужно од Купе, западну Далмацију и у знатној мери и Војводину. И у другим крајевима (на пр. у западној Босни, северозападној Србији, у централној Орбији, и др. областима) било је мешавине штокавског становништва, а то је све дало нарочити карактер развитку дијалеката тих области. За тимочки товор може се рећи, да је његово кретање у Бугарску ишло постепено, без већих потреса, али и оно се находило под утицајем главног узрока, који је био у основици и свима другим покретима у овим крајевима: насилног и завојевачког надирања Турака са југа.

Већ је речено, да Ш. Д. чини један од три основна дијалекта српскохрватске и словеначке језичке заједнице: кајкавеског, чакавског и штокавскот, да су се заметци разлике међу тим дијалектима појавили још онда, када су њихови представници били тек на путу за Балканско Полуострво, али да се у то време могу утврдити ближе узајамне везе чакавског и Ш. Д. (чв: что и ка), него ли њихове и кајкавског. У даљој периоди развитка тих говора узајамне везе чакавског и кајкавског постале су ближе него њихове са II. Д. (отуда се прасловенско 5] преко 6' у оба прва говора развија у ј, а у штокавоском у 5). Ја сматрам, да је та периода њихова развитка била или изван Балканскога Полуострва или на путу за Балканско Полуострво. Најзад, дошла је сеоба њихових представника на Балканско Полуострво. Кајкавци су заузели северозашадне крајеве нове отаџбине, јужно и југоисточно од њих населили су се чакавци, а источно од чакаваца, а донекле и источно од кајкаваца — тштокавци (8.

— 1065 —