Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : IV knjiga : S—Š
ШТОНАВОКИ ДИЈАЛЕКАТ
Кајкавски дијалект, Орпскохрватски језик у прошлости). :
III. JI. ce на различним местима обележене територије различно Фразвијао, али узајамни односи, који су добивани великим премештањем, са места на место, Ш. дијалекатских маса, које су се језички већ прилично удаљиле, чинило је, да се стварају нове језичке везе и да се често униформише оно, што се у различним правдима већ било удаљило. Правац кретања, Ш. Д. није остајао увек исти. У прво време по досељењу штокавци се крећу највише ка јуту ка мору, ка линији од ушћа Бојане на север до ушћа. Цетине. Тај правац кретања учинио је, да се развију узајамне везе са чакавским дијалектом, тако да се од 7—14 века може говорити о штокавско - чакавеком, у језичком правцу, заједничком животу. Од почетка 12 века штокавци се крећу према истоку, ка централној Србији, доцније на, југоисток ка Македонији, Ту се ствара могућност за додир са оним етничким срединама. Балканског Полуострва, које су у нарочитом правцу формирале бутарски језик. Најзад, после 14, а нарочито у доцнијим вековима, снажан покрет на север, северозапад и североисток, дао је последње типично обележје развитку Ш. Д.
Одмах по досељењу на Балканско Полуострво · представника овог дијалекта почела су се, мислим, развијати два врло неједнака Ш. Д.: Најархаичнији на крајњем западу, и источно од њега мање архаични говор. Најархаичнији Ш.. Д. стављам у Олавонију, нарочито западну, у западну Босну и Далмацију, негде између Цетине и Неретве, ближе ка Цетини. То је био један дијалекатеки Ш. појас између чакавског и мање архаичног Ш
Основне су особине најархаичнијег Ш. Д. ово: ћ и ђ (— прасловенском tj m dj) шћ и жђ (— прасловенском 56), 5Кј и 24] и 75)), Поред тих особина, овај је говор чувао и меко ч (4) и имао је и других својих особина. У једном делу говора (у Славонији) он је место в и Ђ развијао један полугласник реда е, који је доцније и прелазио у звук е.
Овај се дијалекат у потпуном и чистом облику није сачувао међу нашим говорима. Он је, по моме мишљењу, ушао у образовање кајкавског дијалекта, као њетов источни дијалекат. У другим областима он је дао свој језички материјал различним западним или икавским TOBOрима: у (Славонији (посавском говору), западној Босни (архаичном икавском) и у западној Далмацији. Вреди поменути, да су овом дијалекту припадали и представници оних српекохрватских колонија, које су се населиле у Албанији, Епиру, Тесалији и Грчкој, и које су доцније образовале главно језгро српекохрватских македонских | дијалеката. Како ~ њихово „гељење у те крајеве треба ставити у 6 или
7 век, значи, да. је тај говор, што је и са– свим природно, пошто је он најархаичнији, већ постојао у то време. .
Друга група, мање архаичних Ш. Д, пружала се на исток од прве. У њој је: шћ и жђ најархаичнијет Ш. товора давало шт и жд (двориште · < дворишће,. дажђ > дажд). Сем тога, у њему је било:
и других особина. У даљем излагању ја.
нећу употребљавати више ова два назива: најархаичнији Ш. говор имање архаични, јер се први од ова два говора. изгубио, као што смо поменули, у различним дијалектима нашег језика, тако да. је остао као главни и једини Ш. Д. мање архаични, источнији дијалекат, који се находи, изузев староштокавски дијалекат, у основици свих осталих Ш. Д.
Ако узмемо све Ш. говоре, како они данас постоје, као један Ш. Д. на простору, који смо омеђили, по цртама, које су се у њему сачувале, можемо та поделити на. три групе товора: 1. Староштокавску, 2. Средњештокавску, и 3. Новоштокавску товорну групу.
Критеријум, по коме делимо Ш.,' на три дијалекта, јесте старина и врста језичких црта, које су за сваку од ових група карактеристичне. У. староштокавском су у
основици најстарије 1Ш. особине, управо“
оне, које су сви Ш. JI. понели из штокавеске заједнице. Као што је напоменуто, у њему су основне црте најархаичнијег Ш. Д. У средњештокавском се находе штокавске црте, које су се развиле у средњој периоди развитка свих Ш. Д., дакле, од почетка њихова развитка па до краја 13 или почетка 14 века. Најзад, у
· новоштокавске говоре долазе сви они, за које се може констатовати,
да у њима има црта новијег развитка, т. ј. оних, које су се развиле после половине 14 века. Ово не значи, да су староштокавски Д., зато што чувају стару основицу, престали бити Ш. или средњештокавски, зато што немају свих новоштокавских ос0бина, већ значи, да су они били удаљени од центара нових црта, које су се у западнијим говорима развиле. Али они, и једни и други, развијају и даље на старој основици, у Ш. духу, нове особине, које се често слажу са сличним особинама новоштокавског дијалекта. И за новоштокавске говоре вреди подједнако: 1. да неки од њих имају по коју старију црту сличну средњештокавским и 2. да сви новоштокавески говори немају . све новоштокавске особине, већ се њихов развитаг врши увек у духу, у правцу новоштокавских особина. Нове језичке црте, које се јављају у разним тачкама језичке: територије, врло се неједнако распростиру по њој. А обими језичних црта и чине: оно што ми називамо дијалектима.
1. Староштокавски дијалекат. · Његове границе, у грубим цртама, представљају наше државне границе у Јужној Орбији на истоку према Бугарској, на југу према
— 1066 —
a ia aa aga
WM
па
ка ye vika