Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : IV knjiga : S—Š

aa Ak M Um AA A dCi a | e AC O a oi od) Aaa ka A AA ZO qa DP a

ви

Тек је кнез Михаило (1860—1868) отпочео у великом стилу политику балканских (С. Он је успео да за Орбију веже савезним уговорима балканске хришћанске државе и народе, уговором са. Црном Гором 1866, са бугарским револудионагрним комитетима у Букурешту почетком 1867, са Прчком 14-25/8 1867, и са Румунијом у јануару 1868.

За, сарадњу на ослобођењу и за будуће

уређење српско-бутарске државе склопљен

је Програм политичког одношаја СрбоБугара (Бугаро-Орба), или њихов срдачни споразум, датиран у Букурешту 14/1 1867. »Народ српски и народ бугарски, који су по суштаству СОловени од исте крви и једноверни, који произлазе од истог стабла и обитавају пределе долирујући се, самим провиђењем позвани су да живе у будуће под јелном истом управом и под једном заставом« (1). Та два народа, требала су у будуће носити име Орбо-Бутара или Бугаро-Орба, а, њихова отаџбина, Бутаро-Србија или Србо-Бутарска (2). Кнез Михаило (Обреновић проглашавао се. за шефа Србо-Бугара и за команданта њихове војске (3). Застава је требала. да. буде састављена, 'из обе заставе (4), границе тарантоване (5), законодавство исто, али обнародовање и примењивање закона, у двама дијалектима (6). Новац је требао носити лик владаоца и наттис Краљевство Србо-Бугарско (7). Патријарх је требао бити независан, епископије и ушрава, »одтоварати надмоћној популацији«; политичка, власт требала је постављати епископе на предлог мешовитот Синода, 4, с обзиром на дијалекат епархије (10). Међу министрима, требало је увек да буде Срба и Бугара (11). О престоници требала, је решити Скупштина. (19).

Овај споразум допуњен је протоколом 5/4 1867. У њему је утврђено, да се Бутаи, у предстојећој борби за ослобођење,

треба, да ослоне на суседни српоки на

тод који је народношћу, вером и месним положајем зближен с нама шре векова«. За братско приближење предлагало се 12 тачака: Братско сједињење треба. да, се учини међу Србима и Бугарима под

· именом »Југословенско царетво« (1). Југо-

словенско царство састављају Србија и Бугарска, (од Бугарске Пракија, и Македонија) (2). За владара. је предвиђен Михаило Обреновић, са правом наследства. (3). Поновљене су одредбе о новцу и знамењима. новога царства (4), о господарећој православној вери (7), Синоду и ешпископима, (8), министрима (9), престоници (11), и о седишту црквеног потлавице У њој (12). Овакжа, је страна требала сачувати своје наречје у званичности, а чиновници бити од наречја онога, народа, тде служе (5). Примљени су српски закони с тим, да се преведу на бугареки и да се у будуће закони публикују на o6a наречја (6). Изабран је одбор, од 7 лица и одређено, да сатласност има

САВЕЗИ (ОРБИЈЕ И КРАЉ. СХО

важност од дана, када се потпише од српског правитељства, а оно се требало обавезати на споменуто сатласје, да ће принети сваку »вештаствену и моралну« помоћ ради постигнућа опште цељи.

Први преговори с Грчком о (О. почели су 1861 између новог грчког посланица на Порти Рениериса и српског посланика Петронијевића и Гарашанина, који је био дошао у Цариград због, преговора о исељењу Турака из Србије. Шреговори су те тодине шрекинути с мотивацијом од стране српског министра Иностраних Дела, Христића, да није могућа никаква, 08биљна, спољашња акција владе, док потпуно не успеју њезина. унутрашња, наста јања, да би имала на расположењу сва, средства, потребна, за велико предувеће.

Шреговори о QC. обновљени су 1867, помоћу посланика обеју држава, у Царитраду, Ристића, и Делијаниса, а завршити су их у Феслау, код Беча, грчки народни посланик Занос, повереник министра. Иностраних Дела Трикуписа, и Ристић и Петронијевић. Уговор, датиран у Феслау 14-96/8 1867. потписали су М. А. Шетронијевић и П. А. Занос.

У уводу се истицало уверење обеју владара, да је »положење христијана на востоку несносимо, да се христијани ови морају ослободити и решити своју будућност, радећи заједнички и независно од сваке стране интервенције...« У чл. 1 обе стране увеле су дужност, да раде »непрестано на томе, да се оствари цељ њиховог сојуза«. Међутим, изузевши случај нападаја од стране Турске, оглашење para Турској могло се учинити тек по заједничком договору и сагласности. Орбија се обавезала спремити 60.000. људи, осим резерве, а Грчка, 30.000 и што снажнију флоту, све до марта 1868 (2). Ако би Турска. напала територију једне уго-

'варајуће стране шре тога, рока, друга уго-

тарајућа страна требала. је помагати прву свим средетвима, без формалног уласка. у рат, »али чим терм закључен дође, 056 се стране обавезују ући у борбу, па и у том случају, ако би Турска само једну од њих напала« (8). По почетку непријатељства. обе су стране биле обавезне, да, раде свом снатом за ослобођење – свих хришћана 'у Европској Турској и на. острвима, Архипелата. Ако се не би могао потпуно. постићи циљ (О, свака од уговарајућих страна, могла, је одустати од борбе, али само онда, ако је могла. оситурати своме савезнику следеће резултате: Грчкој присаједињење шира и Тесалије, а. Србији Босне и Херцеговине (4). У случају ове последње околности требао. је вредити и даље савез, и чим би околности дозволиле, требало је продужити рад за, потпуно остварење циља (О. (5). Мир и примирје, изузев одлагање борбе, низу могле уговарајуће стране закључивати, пре него што би се поститао циљ (. (6). Ако би се поститао потпун циљ С. или

— И —