Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : IV knjiga : S—Š

ОАМУИЛО

вало бугарским, а које је у ствари било словенско, није се више налазила ни у Симеоновом Великом Преславу ни у опште у старим бугарским огњиштима. ју-

жно од Дунава, него у македонском Охри-

ду, траду Методијевог ученика, Св. Климента словенског. Ту је сада била, и па-

тријарашка столица. Тиме је заснован ве-.

лики историски значај Охрида за будућкост. Јер, и ако је тај град, са падом Q. парства под Византинце, изгубио своју политичку важност, он је и даље вековима, остао седиште једне автокефалне цркве са. пространом дијецезом. Та је дијецева, потед подунавске Бугарске и западне Мажедоније, за дуто (до 1219) обухватала, и српске православне земље.

Бутарски историчар М. Дринов изнео је хипотезу, примљену после готово сасвим у науци, да су O. и његова. браћа, били цареви у Охриду још пре смрти Цимисхијине (976), али да су владали само западним деловима некадалшње Симеонове државе, потлавито гу Македонији, око охридске и преспанске тврђаве. По Дринову, ову западну или македонску Бугарску, створио је још отац те четворице браће, и то буком, коју је подигао против цара Петра, да. би та збацио са престола (963). Али побуњени кнез није у: томе успео. Он је тобоже опешио од Петра само запад бугарске државе и прогласио се ту за. самосталног цагра/, основавши своје ново царство и династи-

ју, на супрот взаконитом царству Симео-.

новића у Великом Преславу. Са. Дриновим се био сложио и К. Јиречек, но после зе домишљао, да је царство (О. постало, не још за живота његовог оца, него тек онда, када су СО. и његова браћа, после смрти цара Петра, покушала, да на великопреславском престолу они замене Петрове синове, док су се ови још бавили као таоци на цариградском двору (969). Јер, и ако је Борис П, захваљујући византиској помоћи, наследио оца у Великом Преславу, Јиречек је претпостављао, да ни (С. са, својом браћом нису из овог свог отмичарског покушаја изашли празних руку, већ да су они од Ђориса П откинули целу западну половину Бугарске, и да су ту загосподарили као цареви. Тој западној или македонској Бугарској нису тобоже могли ништа ни Џетрови синови, ни Ру-

си под Овјатославом, који су, по овој ХИ-.

потези, освојили само источни (Борисов) део бугарске државне целине, па ни Цимисхија, који се тобоже и сам ограничио

само на то, да заузме од Руса бугарски ·

исток, не дирајући (. и његову браћу на бугарском западу. На тај начин, као што су Орби имали неколико средњевековних држава, нарочито Рашку и Зету, и Бугари би за извесно време (од 963 или од 969, па, до разорења бугарског великопреславског царства од стране Цимисхије, око 972) имали две Бугарске: источну или подунавску, под Симеоновићима у Великом Преславу, и западну или македон-

ску, под узурпаторским царевима Никодићима. Шта више, континуитет бугарске државе не би се прекинуо ни после тога, еве до уништења. С. 'царства од стране византиског цара Василија П Бугароубице (1018). Јер, Бугарска. би, ношто торња хипотеза каже да је Цимисхија срушио само источно царство Симеоновића, живела. још неких 40 и више година у тобожњем западном (македонском) царству Николића. "Најзад, према овој хипотези о западној и источној Бугарској, Словени из бивше (Симеонове империје нису шосле смрти Цимисхијине (976) дигли против Византије никакав устанак, који би потекао од њих самих. Место тога десило се тобоже нешто друго: објава рата Византији од стране западне (македонске) Бутарске и њених Николића, ради ослобођења и уједињења источне (доњомезиске) Бугарске, коју је Цимисхија био освојио пре неколико година.

Но цела ова Дриновљева хипотеза. почива готово само на старинској сведоџби да је, бар кроз тодину дана после пада великопреславеке Бугарске под Цимисхију, немачки император Отон 1 Саксонски примио, поред других страних посланстава, и једно бугарско посланство (973). Присталице те хипотезе сматрају „да. је, кад тада није више постојала великопре-

славска Бугарска Бориса П, ово бутарско "посланство ваљада дошло из тобожње за-

падне (македонске) Бугарске Николиних синова. То је најглавнији доказ за постоја–

"ње те Бугарске. Но то бугарско посланство, које је дошло Отону 1, могло је бити и из

неке од бугарско-словенских кнежевина у крајевима северно од доњег Дунава, где Цимисхија | није раширио _ византиску власт. Нема никаквих јасних сведоџаба, да је Македонија сама за себе икада била, под Николићима, и да је“ икада сама за. себе чинила некакво бугарско царство. Међутим, извори изрично кажу, да је покрет, који су Оловени започели против Византије после Цимисхијине смрти, био општи устанак за ослобођење од вивантиског господарства, а не рат некакве македонске бугарске државе ради ослобођења Доње Мезије. Исто тако, у изворима изрично стоји, да су (О. и његова. браћа, тек у томе устанку (976) изабрани за бутарске цареве, и то само зато, што се законита царска лоза Симеоновића, случајком погибијом Бориса Џ, била свела само на ушкопљеника Романа, који као такав није могао доћи на престо. SO Према свему томе, једино мишљење, које има оправдања у изворима, јесте, да. се 'Симеонова велика Бугарска никада. неје поцепала на источну (доњомевиску) под његовом законитом длозом, и Ha 8aпадну (македонску), под QC. и његовом браћом, да је Цимисхија, заробивши Бориса П, узео од њега цело бугарско царство, заједно с Македонијом, да је после Цимисхијине смрти цео словенски живаљ

92 —