Narodna milicija, Jun 01, 1950, page 26

групи другова који су имали среће да се пробију до пролетерских бригада. Да то није неки надимак њему прије непознатр Илц је

тај говјек у заблуди, можда мисли да пред собом има неког

другог. у — Јанковић — реге рањеник и погледа га истовремено и

упитно и потсмјешљиво,

. Ладо одмах помисли на Јанковића из Велике — но, није му било познато да је ико од њих. прешао за Босну. Можда је неко од оних што су се из Србије, заједно са српским партизанима, повукли послије Ужица — само тако се могло објаснити то да га се не сјећа,

_ Рањеник се насмија нервозно крто и заједљиво,

— Видши, Ладо — реге — слабо ти памтиш ликове и имена, Угио си ме марксизму, давао ми књиге, руководио ...

— Знаги, ти си устао из гроба — прекиде га Тајовић још увијек сумњајући да тај ружни скелет има неке везе с сижљастим куриром који одавно лежи под брежђанским бором,

— Нешто слигно — озбиљно прихвати рањеник — тек што сам преболео тифус, кад ме ова рана опет уназади. Сигурно страшно изгледам, срећа је што немам огледала.

Тењ тада Тајовић препознаде неку далеку слигност у овом промуклом гласу и исцрпљеном лику с оним што га је давно прежалио. Хтједе да му продрма руку, али се уплаши да му не

· повриједи рану; науми да га изљуби, али му се угини да би то било незграпно и конвенциолано. Уздржа се од свега тога. Онда му исприга да под именом Павла Јанковића у брежђанском гробљу труну негије непознате кости. Рањеник то прими мирно као да је знао. Реге: - 6

— Име није важно, а много наших труну у гробовима и ван гробља, Револуција мора да се плати, нема џабе.

Поге да се распитује за другове, знао је само за оне што су пали до: преласка у Босну. Хладно и мирно је слушао како Ладо ређа имена погинулих. Ту хладноћу, скоро отсуство жаљења, које је Тајовића све више љутило = он објасни кад реге де је то, и ништа друго, свакодневно гледао. Тада Ладо зажали на њега и себе и гитаву ту генерацију са претешким задатком

на плећима и народ који губи такве људе и слободу која их

неће затећи живе. Осјети да га од тог пењу сузе у огима и, као

увијек у таквим приликама, он потражи разлоге за разведравање.

— Има ли какве помоћи ,., одозг02 — запита.

— Има: бомбе — резигнирано одговори рањеник.

— Не мислим с неба — објасни Тајовић — него са сјевера, из Москве.

— Кад би њих помагали као што они нас помажу... реге рањеник извлагећи ријег по ријег — не би добро било,

То загуди Тајовића. Све дотле био је увјерен да без велике материјалне помоћи Совјетског Савеза пролетерске бригаде не би могле издржати крваво љето 1942, тешку јесен и зиму и офанзиву и непрестану борбу против Њемаца, Талијана, усташа, тетника и бјелогардејаца, Као и сви партијци на Лиму, он је вјеровао у ту помоћ, говорио о њој с непоколебљивом сигурношћу и само њом објашњавао »гудо у Босни« и Бихаћку републику. Сад му је било тешко да се одрекне те заблуде, тим прије што ју је и сам ширио. Желећи да спаси бар нешто од ње, он реге:

— Па бар муниције су вам додавали...

— Муниције.., — неповјерљиво понови рањеник и погледа га право у оги. — Нема потребе да се нас двојица овдје лажемо: сву муницију што су нам досад послали могао би да испуцаш

у моје прси и да ми ништа не нашкоди, да не трепнем од тога.

Само су нас угили да узимамо од непријатеља, а то смо, вала и без њих знали,

Тајовић је пренеражено Ћутао неколико дугих тренутака, а онда разогарано, туђим гласом запита:

— Џа добро онда — шта мисле наши2... Сами...

— Да, сами, Ваљда то није срамота за нас — са заједљивим призвуком реге Јанковић,

— Срамота није — збуњено одговори Тајовић. — Напротив, Алц не може;се.

— Сад је доказано да се може — реге рањеник и с осмијехом додаде. — Чак и да се мора тако, него како! И шта нам фали, на крајур Непријатеља колико хоћеш и разноврсних, једнога бијеш у главу, јер је уображен и тврдоглав, другога у леђа, јер се тако окреће; углавном, монотоније нема. Муниције довлаге више него што можемо узети, те смо понекад принуbenu да је'миницрамо. Тешка оруђа смо бацили у Неретву; ништа, набавићемо друга. Кажу да ће рат још дуго трајати; у реду, ми смо све јаги, Гурамо без грешке, компас нам је сигуpan u ником ништа не дугујемо, Ено — и он показа преко Таре.

Сунсе се клонило према Сињајевини на којој ојаса борба заглушујући удаљену битку у Санџаку. У буквику се згуснуше сјенке и ливада крај потока прошара се њиховом мрежом. Жена је још стајала у црној сукњи до пета, погнута и замишљена. Онда се присјети да мора спремити вегеру и оде. Рањеник пригрну ћебе јер је с висова долазио хладан вјетрић.

— А да смо само гекали помоћ, где би билиР — запита он и одговори, — На принудним радовима у Њемагкој, у концло. горима и безданима. Или у »добровољагким« легијама као МаЂари- и Румуни и у окупационим трупама као Бугарил) Фратри би нанизали бројанице од људских огију да могу опасати свијет. Четници би поспаљивали муслиманску дјецу и пошли на Истогни фронт да се такмисте с усташама. А зар би ми били комунисти да то трпимо, да гледамо, да се кријемо, док се Лењинова земља. бијер ... Не, никад се не може довољно процијенити улога наше Партије у овој,., самоодбрани народа! — закљуги он изненада ц заморен заћута.

Грицкајући кисељкасти букови листић, Тајовић је мислио:

»Можда је и добро што нас Руси нијесу размазили помагањем.

Невоља је направила гудо од људи, уздигла их и прекалила.«

Осмјехујући се набораним лицем, п ггеним тољ грознигавим сунцем борбе од кога се тако брзо сазријева, рањеник је изгледао десетак година старији.

— Сами — реге. — Није страшно бити сам, страшне је бити кукавица. Срећом, у нашој Партији таквих није било, зато и можемо одољети сваком врагу.

Растадоше се. Тајовић је хитао да извјести о новостима срећан што ће моћи да обрадује другове, Мисли, које су се саме распламсале послије разговора, као мале веселе ватре, радовале су га на свој нагин и испуњавале тихим поносом. Пред посљедњим успоном застаде да предахне и извади биљежницу, Кратко, само да не заборави и с намјером да касније разради, он записа крупно као наслов:

»Жив је Павле Тељ, дигао се из мртвих као и наш батаљон. Мршав је као скелет, а тврђи је од гелика. Каже: »Доказано је да можемо сами, нарогито кад морамо«, То је једна нова истина око које ће стари теоретигари ломити пера.«

1) Десетак дана! касније Бугарски добровољачки пук »прославио се« учешћем у њемачкој офанзиви и постављањем своје заставе на Дурмитор,