Narodna milicija

групи другова који су имали среће да се пробију до пролетерских бригада. Да то није неки надимак њему прије непознатр Илц је

тај говјек у заблуди, можда мисли да пред собом има неког

другог. у — Јанковић — реге рањеник и погледа га истовремено и

упитно и потсмјешљиво,

. Ладо одмах помисли на Јанковића из Велике — но, није му било познато да је ико од њих. прешао за Босну. Можда је неко од оних што су се из Србије, заједно са српским партизанима, повукли послије Ужица — само тако се могло објаснити то да га се не сјећа,

_ Рањеник се насмија нервозно крто и заједљиво,

— Видши, Ладо — реге — слабо ти памтиш ликове и имена, Угио си ме марксизму, давао ми књиге, руководио ...

— Знаги, ти си устао из гроба — прекиде га Тајовић још увијек сумњајући да тај ружни скелет има неке везе с сижљастим куриром који одавно лежи под брежђанским бором,

— Нешто слигно — озбиљно прихвати рањеник — тек што сам преболео тифус, кад ме ова рана опет уназади. Сигурно страшно изгледам, срећа је што немам огледала.

Тењ тада Тајовић препознаде неку далеку слигност у овом промуклом гласу и исцрпљеном лику с оним што га је давно прежалио. Хтједе да му продрма руку, али се уплаши да му не

· повриједи рану; науми да га изљуби, али му се угини да би то било незграпно и конвенциолано. Уздржа се од свега тога. Онда му исприга да под именом Павла Јанковића у брежђанском гробљу труну негије непознате кости. Рањеник то прими мирно као да је знао. Реге: - 6

— Име није важно, а много наших труну у гробовима и ван гробља, Револуција мора да се плати, нема џабе.

Поге да се распитује за другове, знао је само за оне што су пали до: преласка у Босну. Хладно и мирно је слушао како Ладо ређа имена погинулих. Ту хладноћу, скоро отсуство жаљења, које је Тајовића све више љутило = он објасни кад реге де је то, и ништа друго, свакодневно гледао. Тада Ладо зажали на њега и себе и гитаву ту генерацију са претешким задатком

на плећима и народ који губи такве људе и слободу која их

неће затећи живе. Осјети да га од тог пењу сузе у огима и, као

увијек у таквим приликама, он потражи разлоге за разведравање.

— Има ли какве помоћи ,., одозг02 — запита.

— Има: бомбе — резигнирано одговори рањеник.

— Не мислим с неба — објасни Тајовић — него са сјевера, из Москве.

— Кад би њих помагали као што они нас помажу... реге рањеник извлагећи ријег по ријег — не би добро било,

То загуди Тајовића. Све дотле био је увјерен да без велике материјалне помоћи Совјетског Савеза пролетерске бригаде не би могле издржати крваво љето 1942, тешку јесен и зиму и офанзиву и непрестану борбу против Њемаца, Талијана, усташа, тетника и бјелогардејаца, Као и сви партијци на Лиму, он је вјеровао у ту помоћ, говорио о њој с непоколебљивом сигурношћу и само њом објашњавао »гудо у Босни« и Бихаћку републику. Сад му је било тешко да се одрекне те заблуде, тим прије што ју је и сам ширио. Желећи да спаси бар нешто од ње, он реге:

— Па бар муниције су вам додавали...

— Муниције.., — неповјерљиво понови рањеник и погледа га право у оги. — Нема потребе да се нас двојица овдје лажемо: сву муницију што су нам досад послали могао би да испуцаш

у моје прси и да ми ништа не нашкоди, да не трепнем од тога.

Само су нас угили да узимамо од непријатеља, а то смо, вала и без њих знали,

Тајовић је пренеражено Ћутао неколико дугих тренутака, а онда разогарано, туђим гласом запита:

— Џа добро онда — шта мисле наши2... Сами...

— Да, сами, Ваљда то није срамота за нас — са заједљивим призвуком реге Јанковић,

— Срамота није — збуњено одговори Тајовић. — Напротив, Алц не може;се.

— Сад је доказано да се може — реге рањеник и с осмијехом додаде. — Чак и да се мора тако, него како! И шта нам фали, на крајур Непријатеља колико хоћеш и разноврсних, једнога бијеш у главу, јер је уображен и тврдоглав, другога у леђа, јер се тако окреће; углавном, монотоније нема. Муниције довлаге више него што можемо узети, те смо понекад принуbenu да је'миницрамо. Тешка оруђа смо бацили у Неретву; ништа, набавићемо друга. Кажу да ће рат још дуго трајати; у реду, ми смо све јаги, Гурамо без грешке, компас нам је сигуpan u ником ништа не дугујемо, Ено — и он показа преко Таре.

Сунсе се клонило према Сињајевини на којој ојаса борба заглушујући удаљену битку у Санџаку. У буквику се згуснуше сјенке и ливада крај потока прошара се њиховом мрежом. Жена је још стајала у црној сукњи до пета, погнута и замишљена. Онда се присјети да мора спремити вегеру и оде. Рањеник пригрну ћебе јер је с висова долазио хладан вјетрић.

— А да смо само гекали помоћ, где би билиР — запита он и одговори, — На принудним радовима у Њемагкој, у концло. горима и безданима. Или у »добровољагким« легијама као МаЂари- и Румуни и у окупационим трупама као Бугарил) Фратри би нанизали бројанице од људских огију да могу опасати свијет. Четници би поспаљивали муслиманску дјецу и пошли на Истогни фронт да се такмисте с усташама. А зар би ми били комунисти да то трпимо, да гледамо, да се кријемо, док се Лењинова земља. бијер ... Не, никад се не може довољно процијенити улога наше Партије у овој,., самоодбрани народа! — закљуги он изненада ц заморен заћута.

Грицкајући кисељкасти букови листић, Тајовић је мислио:

»Можда је и добро што нас Руси нијесу размазили помагањем.

Невоља је направила гудо од људи, уздигла их и прекалила.«

Осмјехујући се набораним лицем, п ггеним тољ грознигавим сунцем борбе од кога се тако брзо сазријева, рањеник је изгледао десетак година старији.

— Сами — реге. — Није страшно бити сам, страшне је бити кукавица. Срећом, у нашој Партији таквих није било, зато и можемо одољети сваком врагу.

Растадоше се. Тајовић је хитао да извјести о новостима срећан што ће моћи да обрадује другове, Мисли, које су се саме распламсале послије разговора, као мале веселе ватре, радовале су га на свој нагин и испуњавале тихим поносом. Пред посљедњим успоном застаде да предахне и извади биљежницу, Кратко, само да не заборави и с намјером да касније разради, он записа крупно као наслов:

»Жив је Павле Тељ, дигао се из мртвих као и наш батаљон. Мршав је као скелет, а тврђи је од гелика. Каже: »Доказано је да можемо сами, нарогито кад морамо«, То је једна нова истина око које ће стари теоретигари ломити пера.«

1) Десетак дана! касније Бугарски добровољачки пук »прославио се« учешћем у њемачкој офанзиви и постављањем своје заставе на Дурмитор,