Narodna skupština

11. ЈАНУАРА 1919. тОдинје 15

Сад, господо, ја вас питам, како може у Једној атоствари, за коју одговара Министар Унутр. Дела ууа Љуба Јовановић, г. Отојан Протић да терети мене, т ни то он који је у ствари крио извесна акта, те их жожкожда и данас држи код своје куће, јер их није 'вфавратио министарству. Да не би мислили да ја гочонворим непстину, ја ћу потврдити то Фактима. Постојао је, господо, и постоји и сад извесан одтрофесор Коста Марић. То је човек млад, бујан, · неон је био противник 29. маја и он се једном приннранком у приватном друштву ивравио нешто против ва Краља и против Престолонаследника. То је неко 'оолдоставио полицији. Ниједан добар режим, господо, · етне само у Орбији, него ни у другом свету, никад о|шеније преко својих агената прислушкивао, шта се · оппо улицама и по кућама говори против владаоца м ви министара. Такве доставе стизале су и под вламотом самостал. радикала, али по таквим доставама, аетнарочито по оним без потписа, влада није предузинвимала никаква ислеђења. Међутим, господо, поли= гоншиска власт узела је ту доставу у рад и тражила _ код Министра Полиције г. Стојана Протића, да он шољопусти да се против Марића поведе ислеђење. и Шта је рађено после Кад је наша странка дошла = вна владу, ми смо настали да дознамо, има ли какве двоезе између листа „Омелост“ и „Самоуправе“, јер (тај г. Коста Марић, који је по признању самега 70. Стојана Протића био отворен противник 29. маја, тоопостао је отверен бранилац старијих радикала и вавзарадник најгорег и најодвратнијег листа „Ометоопости“. | Тражећи та акта, нашли емо да их у Миницететарству није било. | Кад смо напали г. Стојана Протића у „Одјеку“, | бда је сакрио акта, он је у „ОСамоуправи“ јавно евказао, даје он после доставе ишао код Краља, да 5 ззе са њиме разговарао о том случају и' да су допканели одлуку, да се против г. Марића не предузима, јтонстрага и да се сматра да достава не постоји. O MI OH TOM приликом каже овако: ја се не сећам, Бда ли сам ту доставу поцепао или сам је вратио уштправнику на поништај, али знам поуздано, да ниж6чам дао допуштење да се води истрага. Те речи оншису биле истините. Г. Протић је обмануо јавно инење, јер је допустио да се поведе истрага прогашиву T. Марића. О томе сведоче акта судска. Акт кузудије за песпорна дела првостепенота суда за ваmopom Београд Бр. 20813 од 6. јуна 1908. године хдазврди: (Чита):

„Да је 14. вебруара 1905. г. Бр. 1619 кварт зазрачарски спровео својом тужбом г. Косту Ма4тоића суду за увреду Краља и Престолонаследника, осворђа и да је суд вратио акта кварту под 16. фепруаром Бр. 4818, да се учини суочење између давиведока“.

Као што се види, не само да је г. Протић дао

шшолопуст за вођење истрате него је она и вођена и

аривац је спроведен суду. ji Међутим г. Протић je јавно тврдио, да пије до-

тоттустио да се против Марића поведе истрага. Он „3е, дакле, изнео ненстину и одрекао свој сопонттвени рад. По једној карти г. Обрада Благојевића,

озоји је био тада начелник министарства Унутранешњих Дела и коју он не може да порече, јер није ожвако куражан као г. Протић, та су акта дошла у

Министарство Унутрашњих Дела. Ту их је нестало. Кад је већ, господо, учињена погрешка да се противу г. Косте Марића противно Краљевој жељи поведе истрага, онда је требало да се Марић осуди и да се одмах помилује, те да над главом тога човека не виси једнако мач. Међутим, г. Про тић је задржао та акта, да би тога човека држао у зависности и да би га, ако се не буде владао како он жели, могао дати суду на осуду. Дела те врсте не застаревају за неколико година, а казне су врло велике. Не знам где су та акта сада, али то стоји да их је нестало у Министарству Унутрашњих дела. однам да је г. Протић покушао да одрекне да је вођена истрата и да је г. Коста Марић постао од сасвим одређеног противника стању после 29. маја ревностан бранилац старијих радикала и чак сарадник „Омелости“, онако погрдног листа.

То је један случај. Други је случај са г. Војином Мутавџићем, присним пријатељем г. Стојана Протића. Мешовита комисија за извиђај злоупотреба Војина Мутавџишћа бив. окр. начелника тужила га је за утају извесне суме новаца, одређене за хватање хајдука. Државни правобранилац тужбом од 25. маја 1906 год. под Љ 1081 оптужио је Мутавушћа суду и суд је донео одлуку, да он кривично пе може одговорити, већ је упутио округ на парницу за накнаду штете за ту суму новаца. Каcam. Суд по жалби окруж. одбора то је решење оснажио и акта вратио суду 19. августа 1906 тод. Пстога- дана, кад су акта стигла суду, стигла је и депеша г. Обрада Благојевића суду, којом се тражи да се акта по овој кривици пошаљу Министарству Унутр. Дела, пошто је кривица окончана. Суд је све то послао министарству истог дана (19. августа 1906. г.) и та акта, у колико ми је познато ни до данас нису враћена, нити је окружни одбор могао повести спор, а није ни држава тај спор повела. Тада је био Министар Унутр. Дела г. Отојан Протић, а начелник г. Обрад Благојевић. Ето ко узима акта, било у циљу да ослободи свога пријатеља одговорности, било да се над једним младим човеком држи мач, да би оп радио онако како се жели од стране власти и режима.

Као што видите овде је велика разлика. Ја сам као приватно лице и могао заборавити акта, г. Љуба Јовановић их је такође могао заборавити и ако је био дужан да води рачуна о року застарелости, а г. Стојан Против је крио акта да би ометао рад надлежних власти по тим актима.

Шрелазим на други део, на ову главну ствар, о којој је реч у дебати, о овој интерпелацији.

Т. Протић говорећи о моме говору навео је, да је срамота што сам ја на онакав начин тумачио чл. 41. закона о државном рачуноводству. Он је казао: како је о томе остао траг у стенографским белешкама. Да, доиста је остао траг нечије срамоте, само не моје срамоте, пето срамоте т. Отојана, Шротића. Та његова срамота двојака је. Она је с једне стране у томе, што он не разуме један закон који је сам радио, а то је брука над брукама, којој нема равне, а друга је што он гази свој сопствени закон, а ако ћете ви то да крстите,