Narodna skupština

110

НАРОДНА СКУТШШТИНА.

ности учинили него пи владу. Ове је то дозвољено, све је то разумљиво, али, господо, не треба измишљати u не треба та измишљања хитерболисати, као што се то ови три дана чинило,

Опозициони посланици, а посебице господа из народњачке странке, нарочито су много жучи унели у ову дебату, нарочито су се трудили да докажу, како је ова влада вршила таква насиља, такав теpop какав је у Орбији нечувен. Што је вршила корупцију, што је делила утрине и шуме, то још ништа ни по јада, али погазила је законе, шога= зила је ш сам Устав!

Е, господо, кад се тако далеко иде, кад се и таква тврђења стану износити, опда ма колико човек да би хтео да буде добре воље, да буде помирљив, он то не може, јер су таква изношења директне увреде.

Да је случајно неко са стране дошао па талорију, коме наше партиске прилике нису познате, па слушао шта су све та, господа, говорила, он би збиља“ морао бар једпом делу њиховог говора поверовати јер не би могао мислитн да се може од једне мале грешке, од једне мале неправилности, од једног зрна, направити толико брдо, као што су та господа учинила. Из њиховог говора, могло би се извести као да влада, кад је пошла на изборе имала слабу мањину и да је због тога што је тако мали и незнатан број посланика имала уза се, а јако јој је стало до тога да влада, употребљавала све мере и дозвољене и недозвољене, турнула у гажење закона и Устава само да истера што већу већину, те да па тај начини н задржи себи власт у рукама и да се обезбеди од евентуалне опасности од стране опозиције. Међутим сви ми знамо да то није тако. Влада, кад је отишла Ha изборе, имала је 830 посланика. Опозиција, у исто време рачунајући у опозицију и ону гослоду посланике који су отпали из радикалне странке имала је 79 посланика,

Значи, да је влада имала већину, истина већину малу, слабу од једнога гласа. Кад је влада пошла на изборе сви сте ви из опозиције говорили да влада на изборе иде за то, што се нада, што има уверења да ће добити велику већину. После избора влада у место 80 има 87 посланика, а опозиција у место 79 има 75 посланика, и ако ћемо да рачунамо и дисиденте радикалне, а ја мислим да је то још рапо, али узмимо и њих као опозидију онда опозиција има 82 посланика. Дакле влада има већину од два гласа. Кад је влада пошла на изборе са надом и уверењем, да ће добити много већу већину но што је имала, а она добила само један глас више од оне већипе, коју је пре пмала, онда да ли је могуће мислити да би влада због тог једног гласа већине починила толико чуда и покора приликом избора, као што се то представља !2 (чује се: Изненадили су је избори!).

Лепо, изненадили су је избори: примам и то. Владу су дакле пзненадили избори, али баш то потврђује да влада није употребљавала никакав притисак. Влада је рачунала да може без икаквог притиска добити једну добру, солидну већину и зато није вршила притисак. Јер, зашто ће да врши притисак влада, која се нада, која рачуна, да је народно расположење ув њу и за њу. И донста

министри,

влада се надала да ће добити јачу већину но што је добила. И да није било дисиденала, влада би ту јачу већину доиста и добила.

Али ако влада није добила јаку већину, опа је са овом малом већином добила свеже народно поверење, те нам сад не можете добацивати, како немамо народно поверење, како је народ, отпао од нас, као што сте то у прошлој Скупштини чинили, јер као што видите народ је опет уз нас, а на изборима смо победили ми, а не ви — јер ми сами имамо више него ви сви заједно.

Из свега онога што су господа из опозиције говорила види се, да господи није било стало до тога, да они изнесу доказе, да своја тврђења поткрепе доказима, него да је господи главно било до оног тренутног ефекта, да се направи ефекат донде док се говори, а после шта да Бог. То се, господо, најбоље види кад се проуче тврђења дотичне господе, и кад се виде артументи са којима они та своја тврђења аргументишу. Ја због краткоће времена не могу да улазим у оцену свега тога, али ипак ћу да додирнем неколико врло карактеристичних примера који су пред Народну Окупштину изнети те се отуда може после закључити на тачност и дснованост и осталих. На пример један г. посланик, тврдећи да је било терора и притиска, износи овакав пример: држала су се два политичка збора, оба добро посећена, а око тих зборова обилазе полицајци. Тачка, — ништа више !! Па тосподо, да разговарамо поштено, зар је то доказ о некаквом притиску! Имајте па уму да се на тим зборовима није говорило о религији о бесмртности душе, или о пољопривредним справама, него се на тим зборовима најаче, најчешће нападали представљани су као лопови, говорило се како су радикали задужили државу како су зајмове разнели па куле и на муле и још пуно разних непстина против владе и радикалне страпке. И ипак поред таквих тврђења и неистина које су изношене на радикалну владу и странку, полицијски чиновници мирно шетају око тих зборова. дар је то доказ о притиску То је много више доказ о томе да тога притиска баш није било. Како би смо ми радикали били задовољни, да су се у своје време полицијски чиновници око наших зборова шетали; али друкчија је полицијска власт била опда кад смо ми били у опозицији; пије се онда полиција око наших зборова шетала, него су онда наши кандидати и наши први људи били по апсанама. (Чује се: Тако је!).

Један г. посланик изнео је опет други један нечувен пример. Окружни начелник саветовао једног угледног грађанина да гласа за владиног кандидата. Тим поводом настао је некакав окршај у једној кафани, грђење, свађа и шта ти све знам, и говорећи о томе, тај народни посланик са ове товорнице наједлред стегне песницу, подигне глас што може више, окрену се лицем мени и као да сам ја некакав његов млађи узвикује што може више претећим тоном: само се овако што нечувено и страшно може догодити под министровањем Марка Трифковића! Страшно, врло страшно: никад ништа нечувеније пи страшније није се ни чуло ни видело у Србији. Мене, збиља право да вам кажем, интересује какав ли би тај господин посла-

па на ~

“ZO CA Pati

0! JL