Narodna skupština

5. МАЈА 1912. ГОДИНЕ

(ве политичке странке констатовале су опа-

· дање јавне моралности п начелности, слабљење

партијске солидарности и дисциплине. Ове се више показује да наш политички живот запада ју безначелност, у груписање интереса, прохтева, ам“ биција, и да на штету општета и пачелнога истите се лично и безначелно.

Ја ћу да бацим један летимичан поглед на све политичке странке, са искреном жељом, у ко-

| лико је то могуће једном политичном човеку, да

будем објективан, да укажем на 8ло Код свију странака, и да учиним извесне констатације.

Радикална странка, која је толико година владала у нашој земљи, и која има за собом велику прошлост, прошлост коју ми примамо до 1901. године, — радикална странка поред свију само-

хвалисања појединих пзбраних среских кандидата

и поред свега блаженог оптимизма поједине господе говорника из већипе, радикалпа страпка пема пи најмање разлога да буде задовољиа исходом 10– селедњих избора.

Она је расписала изборе са жељом да појача своју скупштинску већину, која је била скров недовољна и непоуздана, а с друге стране да изврши оно што је била намера њених млађих „енергичних“ елемената: уништење самосталне радикалне странке: Ја у старој радикалној странци разликујем јасно два елемента: радикале који нису дошли од јуче, оне који су основали радикалну странку п век у њој провели, и код којих је остала јака радикална традиција. О друге стране у радикалној странци има радикала од каријере, радикала од јуче, радикала који су ускочили у радикалну странку онда кад се радикализам почео рентирати, и кад се од њега почело лепо живети. И што још бољег и радикалног има у старој радикалној странци, то су њени стари људи, они који су запамтили тешка времена и којима су остала непомућена бар извесна уставна осећања. О друге стране стоје млади, који су ту од јуче, који су дошли као оно у библијској причи да пожању оно што су други под кишом и градом сејали, да дитну плодове оних који су четрдесет година радили. Било би, по обичној логици, очекивати да тај млађи елеменат доноси бар више широгрудости, више европског схватања политике. Од старијих људи који су запамтили она тешка времена кад су државни удари, кад су побупе, кад су преки судови, кад су политичка, убиства била на дневном реду, од тих људи који гу били одтајени у атмосфери сурове и опасне политичке борбе, није очекивати да имају ширине идеја, широкогрудостии вишег европског схватања, политике. Али млади. нестрпљиви у својим амбицијама, великих прохтева и жеља, видели су да има један једини пут правити каријеру, a то је истребљивање радикалне-самосталне странке. И ја констатујем, да наши најгори непријатељи које имамо у овај мах, налазе се у млађим крутовима старе радикалне странке. Они су навалили за ове изборе са циљем да униште радикалну-самосталну странку. Они су се у томе преварили. Ма колико се Влада била надала, ма колико

изгледао тренутак згодан, самостална раликална, странка имала је још много отпорне спате, још толико животне енпертије, да је дала 115.000 чврслих бирача, и послала у Окупштину 89 својих представника,

Шрва намера „одлучних“ „епертгичних“ елемената у старој радикалној странци пропала je: a друга намера за појачавање већине исто је тако пропала. Ја нисам злурад и нећу сматрати као велику политичку тековину последње догађаје који су се одиграли у радикалној странци. Ја мпслим де је та болест која се олазила у радикалпој странци има епидемичан карактер, да она захвата све наше политичке странке. Ја се не радујем што су се у радикалној странци појавили десиденти. Стара радикална странка доживела, је кризу 1901. тод., кад ју је добра половипа енергичних елемената оставила и створила нову странку. /Чује се: Света тројица |) Господине, ја се недам збунити, и продужујем ! Другакриза у радикалној странци десила се од ове године, пи ми који имамо осећање радикалне прошлости, који имамо и осећање уставне солидарности, и који мислимо да у Србији каква, је данас треба одлучну и пресудну реч да воде радикални елементи, ми мислимо да то опште слабљење радикализма није добро за нашу земљу.

Али како било да било, тумачило се то дисидентство са радошћу или са жалошћу, несумњиво је, да стара радикална странка није добила већину, и да је доживела нов расцеп у себи. Господа из већине су дошла са рачуницом у руди и доказивала ствари детињасте пи смешне, да је 205.000 више него 950.000. Они су радили од прилике исто онако као што су противници демократских рефорама и напредног духа у политици радили у Француској 1848. т. Тада је у Француској била слична ситуација. (а једне стране била је т. зв. легална земља, посланици и они који су их бирали, а са друге стране стварна земља, т.ј. грађани који нису имали права да искажу своје мишљење, чији се тлас није чуо. Цензитарни систем био је такав, да је само неколико стотина хиљада бирача могло да каже своје мишљење, док неколико милиона грађана било је искључено из политичког живота. У Србији као п Француској пред 1848 постоји та иста подела на легалну п на стварну земљу. Ми имамо са једне стране легалну земљу, њих 83, 84. 91 ако-вам је драго, које је изабрала мањина а са друге стране имамо већину народа у земљи која је послала мањину у парламенал.

То је једна политичка антиномија коју не можете решити, и ја се дивим само оној политичкој паивности чланкописца у „Самоуправи“ који мисли да се то питање може пресећи сужавањем пропорционалног система. Радикална странка дошла је у жалостан положај, да не само демантује своју ранију прошлост, свој стари социјалан програм из седамдесетих година, него и онај либерално-уставни рад са краја осамдесетих година. Радикална странка. је увела код нас пропорционални систем, и добро је учинила, међутим данас радикална странка, у свима, правцима и линијама, осећа потребу да удари назад.