Narodno blago. Knj. 1

67

»И тебе ћу оженити ш њоме !« Кад то зачу од Змијања Рајко, Удари му пламен уз образе,

Па говори од Змијања, Рајко: »На, Ђулићу, наздрави здравицу, »Па ћеш мени поклонити вилу.« Док то рече од Змијања Рајко, Одма/ Рајко на ноге скочио,

Па с привати бријаткиње ћорде, Која с" јече шипке од челика, Кад удари ћасу по перчину,

На учкур би жива испливала ! Он у Турке јуриш учинио, Посијече шест стотин Турака, Утече му Булић Барјактару, Утече му стрму низ планину.

Ал повика вила Иконија : »Побратиме, од Змијања Рајко, »дар погуби шест стотин Турака, »Четир' стотин бјежи у планину, »А. остави душманина, мога,

»Па т утече стрму низ планину !« А кад зачу од Змијања, Рајко,

Он окрену дебела, дората.

Крваве му руке до лаката,

У коњица ноге све четири.

Док угледа Ђудић Барјактара,

Он увима злаћану канџију,

Па удара. дебела, дората,

Куд га куца, све му кожа, пуца !