Naša književnost

Пи а,

Б-

ње 5 " Наша књижевност

Варјушу је обично смештала на сандук за брашно, покривши га да. ском, а она је легала на земљани под крај прага.

Настали су тешки дани. Прасковји нису дозвољавали да улази у кућу. Стојећи на прагу летње кухиње, гледала је како јој из куће полако износе имовину — нову шиваћу машину, купљену пред рат у Стаљинграду, Стјепанов велосипед, са потпуним алатом у троугластој кожној торби, причвршћеној за оквир; грамофон, са омиљеним плочама; сандук са најбољим оделом; све што је било стечено у време колхознога рада... Што би се из куће изнело, заувек је нестајало. Прасковја је све то ћутећи посматрала. Ћутала је и онда кад су извели краву из обора и поклали овце. Да се буни, није била још сазрела, да моли — била је одвећ поносита:

Што се јесен више ближила, бивало је све горе. Заједно са осталим сељанима натерали су Прасковју да руши зграде по засеоку. Прво су разнели школу и сеоске амбаре. Затим су дошле на ред куће у којима се становало. Немац је упућивао како да се ради. На узвишицама су дубели јаме за заклоне, копали ровове. На рукама се тамо носио камен, греде и даске. У души Прасковјиној осећање немира што се рађало када би видела разарање туђег гнезда смењивало се са нејасном, ничим неоправданом, надом: њено гнездо неће таћи... Већ су били разнели много кућа, већ су се десетине породица биле сместиле по подрумима, већ ни трага више није било од камене школе и брвнених колхозних амбара, а њена кућа је још увек стајала сред опустошенога засеока, чиста нова, веселећи поглед великим прозорима, кровом покривеним сивим црепом и високим тремом у резбаријама.

„Неће ваљда кварити тако лепу кућу, — мислила је Прасковја, – нису је узалуд за официре узели... Неће официри у земљи живети.“

Али пред суседима, пред онима којих се несрећа већ коснула, било јој је нелагодно.

— Чекај, Прасковја, — рекао јој је старац Косухин, који је крај ње копао ров на гребену иза засеока. — И на тебе ће доћи ред...

— А можда ће мене мимоићи, —- необазриво је одвратила Прасковја, избацујући великом лопатом земљу из рова.

„— Нада теши глупака, — расрдио се Косухин. — Глупа си... Немац је дошао да нас све упропасти, пази шта ти кажем. Изи си наумила да се нечим од њега откупиш»

Прасковју обли руменилом.

— И ја свој образ чувам, — тихо је рекла и још тише и чвршће додала: — А добра свога не дам рушити, па ма погинула.

Старац Косухин је само одмахнуо руком.

—- Ја сам на свету дуже него ти, а неће ми се да умирем... Ни

речи нисам казао, раскопали су.

Једног дана су рушили.кућу удовице, познате у засеоку под именом Иљичихе. Кућа је била стара, ниска, урасла у земљу, али је Иљичиха провела у њој сав свој тешки живот и тешко јој је било