Naša književnost

жило као марама. Трећи јој надену на главу своју капу с наушницама... Неки затим, који је волео пословице, опаса је својим појасом... И већ је стајала пред њима на нов начин стасита и лепа; седа коса јој је вирила испод капе, а младе очи се смејале и плакале, сузе текле по њеном тамном лицу... Она их није брисала... Кроз сузе, као из

магле, дизао се пред њом опет стечени свет.. · И већ после неколико

часака корачала је заједно са тим умиљатим и суровим људима, те је, осећајући на рамену поуздану тежину пушке, шаптала само уснама, мукло: У

— Стјепо... Децо моја, рођена...

»

(Превео с руског с. С) Е ЛЕОНИД ПРВОМАЈСКИ

аи авиј ос