Naša književnost

Сомов и други 261

Дроздов. Строго. (Арсењева и Дроздов одлазе.)

Теренћев (замишљено гледа за њима). Е, идем и ја. До виђења. (Лидија сама, добује кашчицом по бокалу за воду.)

Дуњаша (улави) Дошао је Лисогонов...

Лидија. Ви знате, да је Николај Васиљевич отишао. Нека иде

Ани Николајевној. Дуњаша. Он пита за вас.

Лидија. Ја не могу да га примим. (Улази Лисогонов.)

Дуњаша (смешка се). А он обишао наоколо, стари враг...

Лисогонов. Допустите уважена...

Лидија (устаје) Шта желите2 Ја се не осећам добро.

Лисогонов. Сви, сви се не осећају добро! Околина је нездрава, мочвара је близу, — није ова околина за интелигенцију... Радници, наравно...

Лидија. Ви сте баш код мене дошли2

Лисогонов. Баш код вас! Ви сте на претстави изволели рећи, да је сад тешко добавити старе чипке. Из симпатије човек може све да набави. Ја бих желео да поклоним чипке моје маме...

Лидија. Опростите, морам... да издам неке наредбе... (Одлази.) Лисогонов (крије чипке, гунђа). Глупача, глу-па-ча.... (Увреди

се, поцрвени). (Ана Сомова, Титова.)

Ана. Добар дан, Јевтихије Антоновичу!

Лисогонов. Моје најпонизније поштовање!

Титова. Шта то кријеш у џеп, Јевтихије, човече тихи2

Лисогонов. Марамицу.

Титова. Двадесет година познајем овога човека и — ништа Утуршијао се као печурка у сирћету.

Лисогонов. У сузама сам се утуршијао.

Титова. Много си туђих суза пролио, то се зна!

Лисогонов. Ти, Марија Ивановна, волиш да се потсмеваш..

Титова. А шта ми је остало да волим>

Ана. Лидија ми је рекла да продајете чипке»

Лисопонов. Ја» Не. То јест, хтео сам... |али могу и да продам.

Ана (разгледа чипке). Руске...

Лисогонов. Не знам. (Титовој.) Ми, бивши људи, не би треба: ло да се потсмевамо једно другом.

Титова. Не смејем се ја из пакостиг Него због чуђења. Гледам те сома једнога, па ми је смешно: како то сом да дозволи да га гр. гечи избаце на суво, па постао ни риба, ни свиња2

Ана. Марија Ивановна се грубо изражава, такав јој је начин, а она увек паметно говори,