Naša književnost

288 Наша књижевност

Семиков, Китајев је груб а не глуп.

Дуњаша. Е, много се ти разумеш о будалама! Ето, напиши нешто смешно.

Семиков. Ја не волим смешне ствари.

Дуњаша (плази му се). Бе-е! Ти и немаш чиме да волиш. И он — не волим...

(Улази Лидија.)

Лидија. Кога тог

Дуњаша. Ето — писца. (Одлази).

Семиков. Лидија Петровна, јесте ли читали ову књигу»

Лидија (узима књигу). „„Одежда духовнога брака“. Не. Шта зна: чи духовни брак>

Семиков. Ту је... уопште... о богу...

Лидија. Верујете ли у богаг

Семиков. Не, — зашто! Али он каже и ако не верујеш, треба да знаш.

Лидија. Ко то онр

Семиков. Професор певања.

Лидија. Он је, чини ми се, — чудаке И пијаница»

Семиков. Не, он је врло озбиљан... Образован. Ја из те књиге нисам ништа разумео. Предговор је од Метерлинка, и он отворено вели да је тај Рејсбрук писао празне речи.

Лидија. Тако

Семиков. Да. Ето ја сам написао „Размишљање духовно, значи — спознаја без претстава и оно је увек изнад разума. По моме, то је тачно. Мисли увек сметају стварању, пишеш и мислиш да ли ће бити добро. А он каже, да је добро не мислити, него слушати музику своје душе, и тад је то поезија. У животу нема поезије.

Лидија. Да ли то ви говорите, или онг

Семиков. Он. Али ја мислим да он то тачно каже. Само ја никако не могу без претстава. Ја пишем>

И у облацима погребена

Тек светли бледа месечина, Тамним групама промичу јеле Свом неком потајном циљу.

Лидија. Па штаг Чини ми се — да није рђаво,

Сомов (истрчи). Е, пријатељу, што нисте казали да сте дошли 2

Семиков. Казао сам Дуњаши...

Сомов. Дајте цртеже... Дуњаша! Као да за Дуњашу радите. Можете ићи. Уосталом — причекајте.

Лидија. Хоћете — брзог

Сомов. Да. Одмах. (Одлази).

Семиков. Ја сам избележио још и ово: „Помоћу разума сазнајемо много о прапочетку, који је изнад разума. Али разумевање прапочетка је много лакше кад је мисао отсутна, него помоћу ње.“