Naša književnost

294 Наша књижевност

Арсењева. Нејасно.

Лидија. Ноћу се молио, урлао. „Господе, казни, казни. Нисам могла да заспим док он не би заспао. Ујутру кад сам се будила, седео је на дивану и гледао ме — тако да нисам смела да се макнем.

Арсењева. Разведи се, Лидо, дођи код мене; ја имам дечка. усвојче, беспризорни, веома је занимљив, даровит.

Лидија. Ја сам... ђубретара. Знаш, гадим се чак да се погледам у огледало. Тако је моје лице одвратно, пурен

Арсењева (глади је по рамену, глави). Престани.

Лидија. Нарочито ми је гадно кад се сетим себе... ноћу. Он воли да у спаваћој соби гори светло, разумеш» Он је тако... чулан и мене зарази! После мислим: каква несрећа, каква срамота бити жена!

Арсењева. Тужно ми је... с тобом...

Лидија. Тужно» Само...

Арсењева. Била си тако... прозрачна, тако правична, тако си озбиљно учила, мислила.

Лидија. ИМ онда сам била ништавна, Сад сам још гора... глупља, непоштенија... | ; |

Арсењева. Ја, Лида, немам... нежних речи, ја не умем да тешим.

· Лидија. Увек си била таква,

Арсењева. Ја одано... искрено волим људе, који — као што

видиш —- изграђују нов живот. А сви други, сем њих, мени су не-

схватљиви. Чак понекад и себе не разумем. Стид ме је кад се сетим, да сам могла мислити и осећати друкчије, не као сад.

Лидија. Како ти ватрено...

Арсењева. Људи као што је Дроздов, Теренћев, заиста су нови људи. Они се налазе у опасном положају, имају више непријатеља него пријатеља.

Лидија. Радници све страшно упрошћују.

Арсењева. Они истину упрошћују ·..

Лидија. Неко долази»

Јаропегов (у ловачким чизмама, са двоцевком на рамену и кофером у руци). Пардон, медам. Ја сам чини ми се забасао на лирску сцену 2 Чај» О, дајте ми што пре чаја! Из опере „Кнез Игор“ — опазили стег

Арсењева. Како ваша глава

Јаропегов. Као и увек — ради генијално!

Арсењева. А боли ли још»

Јаропегов. Помало. Скоро из учтивости, него из потребе.

Лидија. Где си... где сте били»

Јаропегов. ЉЂаволски далеко. 63 километра од најближе станице. Шуме. Дрвеће буром поваљено, сухо грање, трулеж и уопште све шумске красоте, где сем нечастивог нико није газдовао. Проводе линију — паклени посао — али весело! Николај је код куће» (Док

прича, скида пушку, ставља је у угао, вади из џепа револвер, ставља га на про вор, покрива шеширом.)