Naša književnost

312 Наша књижевност

В. Г. Корољенко ми је улевао осећање дубоког поштовања, али због нечег нисам осетио симпатије према писцу, и то ме је огорчило. Вероватно је то било због тога што су ме учитељи и наставници већ помало гњавили и веома сам желео да се од њих одморим и проговорим с добрим човеком другарски, просто, о стварима које су ме немилосрдно узбуђивале. А када сам доносио учитељима материјал мозих утисака, они су га кројили и шили према моди и традицијама оних политичко-философских фирми чији су кројачи и шивачи били. Осећао сам да они сасвим искрено не могу шити и кројити друкчије, али сам видео да кваре мој материјал.

Кроз две недеље донео сам Корољенку рукопис бајке „О рибару и вили'5 и приповетке „Старица Изергиљ“,; које тек што сам био написао. Корољенка нисам затекао код куће, оставио сам рукописе и сутрадан добио од њега цедуљу: „Дођите вечерас на разговор. У. Кор“.

Дочека ме на степеницама са секиром у руци.

— Немојте мислити да је ово моје оруђе критика — рече машући секиром — не, него сам правио полицу у ћилеру. Али извесно усековање главе ипак вас очекује.

Лице му се добродушно сијало, очи су се весело смејале и мирисао је на свеже печен хлеб, као лепа, здрава руска снаша.

— Целу ноћ сам писао, а после ручка заспао. пробудио сам сем осећам: треба да се растресем.

Није био налик на човека кога сам видео пре две недеље; нисам ни најмање осећао у њему наставника и учитеља, преда мном је био добар човек, другарски-пажљиво расположен према целом свету.

—- Дакле, поче он, узе са стола моје рукописе, удари се њима по колену, прочитао сам вашу бајку. Да је ово неписала госпођица која је сувише читала Мисеа, па још у преводу наше миле старице Мисовске, ја бих рекао госпођици: Није лоше, али ипак удајте се! Али да такав свирепи стихотворац пише нежне стихове, то је готово одвратно, У сваком случају преступно. Кад сте ви то сачинилиР

— Још у Тифлису...

— То је оно! Све је ту прожето песимизмом. Имајте у виду: песимистички став према љубави је болест одређеног узраста; то је теорија која највише противречи пракси, више од свих других теорија. Знамо ми вас песимисте, слушали смо понешто о вама.

Лукаво ми намигну, насмеја се и продужи озбиљно:

— Из тог парастоса могу се штампати само стихови, они су оригинални, и то ће вам штампати. „Старица“ је написана боље, озбиљније, али ипак опет — алегорија. Неће вам она донети добра! Ви сте лежали у тамнициг Но, и опет ћете!

Замисли се прелиставајући рукопис.

— Како је то чудна ствар. То је романтизам, а он је давно свршио своје. И веома сумњам да је овај Лазар достојан васкрсења. Изгледа ми да певате туђим гласом. Ви сте реалист, а не романтик, реалист! На-