Naša književnost

318 Наша књижевног:

нин добијао као премију уз своју куповину око пола аршина стихова, у којима су били свечано опевани: градске власти, предводник племства, губернатор, архијереј.

Сваки на свој начин, сви ти људи били су значајни и достојни пажње, али — архијереј је био нарочито истакнута фигура: насилно је покрстио татарску девојку чиме умало није изазвао побуну Татара у читавом срезу. Он је удесио сасвим идиотски процес _хлискањн у коме су осуђени невини људи — то сам сасвим тачно знао. Најславнији његов подвиг био је овај: за време обилажења епархије сломе му се кола близу једног усамљеног сеоцета. Дан је био кишан, и епископ мораде ући у колибу неког сељака. Ту опази на једној полици поред иконе Зевсову“ главу од гипса, што га је страшно зачудило. Испити вањем и посетом других кућа испоставило се да се кип старог Олимпијца као и статуа божице Венере налази и код других сељака. Али ниједан није хтео рећи како су дошли до тих идола.

То је било довољно епископу да поведе процес против тобожње секте „идолопоклоника" у самарској губернији, јер су људи обожавали богове античког света. „Идолопоклонике“ су стрпали у тамницу, где су седели све док истрагом није утврђено, да су једном убили и опљачкали неког трговца гипсаним фигурама из Вјатке. После извршеног дела, сељаци су братски поделили робу убијенога, и то је све.

Дакле, једном речи: био сам незадовољан губернатором, епископом, градом, читавим светом, самим собом и још много чиме. Тако се догодило да сам у једном наступу срџбе и раздражености љуто из грдио оног песника који је опевао људе које сам ја мрзио и додао уз његово име Скукин реч син.“

Корољенко ми је одмах написао дугачко писмо са опоменом: „И кад људе грдимо с пуно разлога, не смемо изгубити осећање мере и границе“. Било је то лепо и добро писмо! Нажалост, жандарми су ми га одузели приликом кућне преметачине, тако да је оно, као и сва писма која ми је Корољенко писао, пропало.

Узгред о жандармима...“

Почетком 1897 године био сам ухапшен у Њижњем и, не баш много обазриво, спроведен у Тифлис. Тамо ме је саслушавао у дворцу Метех капетан Кониски, доцније шеф петроградске жанлармериске области, и рекао ми сетним гласом:

Како вам је лепа писма Корољенко писао! Он је ипак највећи живи руски писац.

Тај капетан био је сасвим чудан човек; мален, опрезних несигурних покрета, његов огроман нос био је увек туробно обешен, а његове бодре очи, које су чудновато деловале на том лицу, губиле су се сасвим смешно негде испод носне кости.

# Скукин син звучи готово као сукин син — кучкин син. Пр. пр,

Зрраљилншие, 2 >

руље