Naša književnost

Три сусрета 321

Он исправи леђа, да му крцнуше пршљенови кичме, и упита:

—- Зар сте ви постали марксистр

Кад сам му рекао да сам близу тога, он се невесело осмехну, приметивши:

— Није ми то јасно. Социјализам без идеализма неразумљив је за мене... МИ не мислим да се на свести о заједничком материјалном интересу може изградити етика, а без етике ми не можемо.

И срчући чај упита:

— Па како вам се допада Петроград 2

— Град је интересантнији од људи.

— Људи су овде...

Он подиже обрве и снажно протрља прстима уморне очи.

— Људи су овде више Европејци, него Московљани и наши Вол: жани. Кажу: Москва је оригиналнија — не знам. Ја мислим да је њена оригиналност некакав неспретни, тупоглави конзервативизам. Тамо су славенофили Катков и други у том смислу, а овде декабри: сти, петрашевци, Чернишевски.

— Побједоносцев, уметнух ја.

— Марксисти, додаде Корољенко, смешећи се. М свака друга заоштреност прогресивне, тојест револуционарне мисли. А Побједоносцев је даровит, ма шта ви рекли! Јесте ли читали његов „Московски Зборник“2 Пазите —- ипак московски!

Он одмах нервозно оживе и поче с хумором причати о борби у књижевним круговима, о спору народњака и марксиста.

(О томе сам већ понешто знао. Сутрадан по доласку у Петроград, био сам увучен у „историју“ које се чак и сад сећам с непријатним осећањем. Дошао кам код Корољенка да, између осталога, поразговарам и о томе.

Радило се о овоме: уредник часописа „Живот“, В. А. Посе, организовао је књижевно вече у част и спомен Н. Г. Чернишевскога и позвао да у њему учествују В. Г. Корољенка, Н. К. Михаиловскога, П. Ф. Мељшина, П. Б. Струвеа, М. И. Туган-Борановскога и још неколико марксиста и народњака. Књижевници су пристали, полиција одобрила.

Сутрадан по мом доласку у Петроград посетила су ме два студента кицоша и једна кокетна госпођица и изјавили да они не могу дозволити учешће Посеа у прослави Чернишевскога, јер: „Посе је човек кога не трпи студенска омладина због тога што експлоатише издаваче часописа „Живот“. Ја сам више од годину дана познавао Посеа и сматрао сам га човеком оригиналним и талентованим, али ипак не тако да би могао и умео експлоатисати издаваче, Знао сам да је његов однос с њима био другарски, да је радио као теглећи коњ и добијао за то бедну награду, тако да је гладовао са својом великом породицом. Кад сам све то рекао младићима, они почеше говорити о неодређеном политичком ставу Посеа између народњака и марксиста;