Naša književnost

Мрка ал.

Три сусрета > 329

И у тону тих речи било је нечег што је одмах учинило „аристократа“ смешним и ништавним.

= Врло талентован човек! говорио је о неком новинару. — Пише увек тако благородно, хумано, лимунадно. Своју жену назива у друштву глупачом. Соба за млађе код њега је влажна, а собарице редовно добијају реуматизам...

=— Антоне Павловичу, допада ли вам се Н. ЈЕ

= Да, веома. Пријатан човек, кашљуцајући слаже се Антон Павлович. Све зна. Много чита. Од мене је три књиге узимао на читање. Али је расејан, данас ће вам рећи да сте прекрасан човек, а сутра ће неком другом испричати да сте мужу своје љубазнице украли чарапе, црне с плавим пругама...

Неко се у његовом присуству жалио како су му досадне и тешке „озбиљне“ рубрике у дебелим часописима.

— А ви немојте читати те чланке, убедљиво га је саветовао Антон Павлович. То је другарска литература, литература пријатеља. Њу стварају господа Краснов, Чернов и Бјелов. Један напише чланак, други му противречи, а трећи измирује њихове противречности. Изгледа као да играју магараца. А зашто је то потребно читаоцу, нико се од њих и не пита.

Једном дође к њему некаква пуначка дама, здрава, лепа, лепо одевена и поче причати „на чеховски начин“,

— Досадно је живети, Антоне Павловичу! Све је тако тмурно: фуди, море па чак ми и цвеће изгледа тмурно. Немам никаквих жеља... душа ми тужи. Као да је нека болест...

— То је болест! уверено рече Антон Павлович. — То је болест. Латински се она зове тогђиз ргПуогтапв.“

Дама на своју срећу очевидно није знала латински, а можда се и правила да не зна.

— Критичари личе на обаде који сметају коњима да ору земљу, говорио је смешкајући се својим паметним осмехом. Коњ ради, сви мускули напрегнути су као струне на контрабасу, и одједном му обад седа на сапи, голица га и зуји. Треба стресати кожом и махати репом. О чему зуји2 Ко зна да ли му је и самом јасно. Просто тако — немирна му нарав и хоће да се покаже — ето, и ја на земљи живим! Ето видите, могу чак да зујим! Двадесет и пет година читам критике на моје приповетке, а не сећам се ни једног корисног упутства и нисам чуо ни један добар савет. Само је једном Скабичевски учинио утисак на мене: написао је да ћу умрети пијан под плотом.

У његовим сивим тужним очима готово се увек благо светлуцао фин потсмех, али понекад те очи постојале су хладне, оштре и тврде; у таквим тренуцима његов гипки топао глас звучао је тврђе, и тада ми је изгледало да тај скромни, мали човек, ако нађе за по-

# Притвориатса — пренемагати се.

| ђ

памти оре тттвна--и