Naša književnost

330 Наша књижевност

требно, може устати против непријатељске силе снажно, чврсто И непоколебљиво.

Понекад ми се чинило да је у његовом односу према људима било осећање некакве безнадежности, сличне хладном, тихом очајању.

— Чудно је створење руски човек! — рекао је једном. У њему, као у решету, ништа се не задржава. Кад је млад, халапљиво пуни душу свачим што му дође под руку, а после тридесет година остаје у њему некакво безбојно смеће. Да би човек добро живео, човечански — мора радити! Радити с љубављу, с вером. А код нас то не умеју. Архитект сагради две-три пристојне куће, затим седа да игра карте, игра их целог живота или дрежди иза позоришних кулиса. Лекар, ако је сте као праксу, престаје да прати науку, не чита ништа осим „Новости терапије“ и у четрдесетој години је тврдо убеђен да све болести до"лазе од прехладе. Нисам срео ни једног чиновника који би макар мало разумео значај свог посла: обично седи у престоници или неком губерниском граду, сачињава акта и шаље их ради извршења у Змијев и Сморгоњ. А коме ће та акта у Змијеву и Сморгоњу одузети слободу кретања, о томе чиновник мисли исто толико колико атеист о мукама у паклу. Кад адвокат стекне име после успеле одбране, престаје да се брине о одбрани истине, него брани само право својине, клади се на тркама, једе остриге и изиграва искусног познаваоца свих уметности. Глумац који је пристојно одиграо две-три улоге, више не учи улоге него меће на главу цилиндер и мисли да је геније. Сва Русија је земља некаквих халапљивих и лених људи. страшно много једу, пију, воле да спавају дању и хрчу У сну. Жене се због реда у кући, а узимају љу“ базнице због престижа у друштву. Психологија им је псећа: кад их туку — тихо скавичу и крију се по својим штенарама, кад их милују — лежу“на леђа, дижу шапе у виси врте репићима ...

Тужан и хладан презир звучао је у тим речима. Али и презирући умео је да жали, и када су У његовом присуству некога грдили, Антон Павлович га је одмах узимао у одбрану. ·

__ Но зашто Па старац је, та њему је седамдесет година.

Или:

— Та још је млад, то је из глупости...

И кад је тако говорио, нисам вилео на његовом лицу израз гађења... У младости баналност изгледа човеку само интересантна, неважна, али она га помало окружује, прожима му својом суром маглом мозак и крв, као отров и угар, и човек постаје сличан старој фирми изједеној рђом; као да је некад нешто на њој било насликано, а штаг — не можеш разабрати, |

Још у својим приповеткама Антон Чехов умео је да открије у туробном мору баналности њену трагично-мрачну шаљивост; треба само пажљиво прочитати његове „хумористичне“ приповетке да би се