Naša književnost

Три сусрета 331

уверили како је за смешним речима и ситуацијама писац видео многе свирепе и одвратне ствари и стидљиво прећутао. —

Био је некако чедно скроман, и није дозвољавао себи да гласно и отворено каже људима:

— Та будите пристојнији! узалудно се надајући да ће се сами досетити колико је за њих неопходно потребно да буду пристојнији. Мрзео је све што је банално и прљаво и описивао гадости живота благородним језиком песника, с благим потсмехом хумориста; иза дивне спољашности његових приповедака мало се примећује њихов унутарњи смисао пун горког прекора.

Поштована публика, читајући „Кћер Албиона“, смеје се и тешко да види у тој причици најбестидније ругање ситог господина усамљеном човеку, туђем свему и свакоме. У свакој хумористичној причи Антона Павловича чујем тихи, дубоки уздах чистог, истински човечанског срца, безнадежни уздах сажаљења према људима који не умеју да цене своје људско достојанство, који се потчињавају без противљења грубој сили, живе као робови, ни у што не верују до у потребу да сваки дан срчу што маснију чорбу, и ништа не осећају осим страха да их неко јак и дрзак не истуче. 5

Нико није тако јасно и фино као Антон Чехов разумео трагичност ·

ситница живота, нико пре њега није умео тако непоштедно истинито да нацрта људима срамотну и жалосну слику њиховог живота у сумрачном хаосу малограђанске свакидашњице.

Баналност је била његов непријатељ; целог живота борио се против ње, исмевао је и сликао бестрасним, оштрим пером, умејући да нађе плесан баналности чак и тамо где је на први поглед изгледало све удешено врло добро, удобно, чак — сјајно... И баналност му се зато осветила рђавом шалом: његово мртво тело, тело песника, ставили су у вагон за превоз острига

Прљаво-зелени знак на том вагону изгледа ми доиста као огроман, победнички осмех баналности над уморним непријатељем, а безбројне „успомене“ уличних новина као лицемерна туга, иза које осећам хладан задах те исте баналности, потајно задовољне смрћу свог непријатеља. Кад читаш приповетке Антона Чехова, осећаш као да је тужан дан касне јесени, кад је ваздух тако прозрачан да се у њему оштро оцртава голо дрвеће, тескобне куће, безбојни људи. Све је тако чудно, усамљено, непокретно и немоћно. Дубока, модра даљина пустиње слива се с.бледим небом и запљускује суморном студени земљу покривену смрзлим блатом. Ум аутора, као јесење сунце, са свирепом јасноћом осветљава излокане путеве, криве улице, тескобне и прљаве куће у којима се гуше од досаде и лењости сићушни, жалосни људи, испуњујући своје куће бесмисленом и полусненом журбом.

ме сате ттаа са 17