Naša književnost

332 Наша књижевност

Ево, узбуђено као сури миш трчкара „Душица“, мила, кротка жена која тако ропски, тако много уме да воли. Њу човек може ошамарити, а она, кротка робиња, чак ни застењати не сме гласно. Поред ње тужно стоји Олга из „Три сестре : исто тако много воли и покорава се без роптања ћудима развратне и вулгарне жене свог брата лењивца, живот њених сестара пропада на њене очи; плаче и никоме ништа не може помоћи, а у њеним грудима нема ни једне живе, снажне речи протеста против таквог живота.

Ено плачљиве Рањевске и других бивших господара „Вишњевог сада“ —- себични као деца и млитави као старци. Задоцнили су да умру на време и цвиле, ништа не виде око себе, ништа не разумеју, паразити, без снаге да се поново припију за живот. Ништавни студент Трофимов дивно говори о потреби рада и — не ради ништа, из досаде се забавља тиме што глупо понижава Варју, која од јутра до мрака ради за благостање готована.

Вершинин машта како ће живот бити леп кроз триста година, а живи не примећујући да се око њега све распада, да пред његовим очима Солени из досаде и глупости хоће да убије бедног грофа Тузенбаха. ;

Испред наших очију пролази бескрајан низ робова и робиња своје љубави, своје глупости и лењости, своје грамзивости за земаљским благом; пролазе робови мрачног страха пред животом, иду нејасној узнемирености и испуњавају живот бесмисленим разговорима о будућности, осећајући да им у садашњици нема места...

Понекад у њиховој безбојној маси одјекне пуцањ: то су се Иванов или Трепљев досетили шта треба да раде и — умиру.

Многи од њих лепо маштају како ће живот бити красан кроз двеста година, а никоме не пада на памет просто питање: а ко ће га створити красним, ако ми будемо само маштали.

Поред све те досадне, безбојне гомиле слабих људи прошао ЦЕ велики, паметан, према свему пажљив човек, погледао на те досадне житеље совје домовине и, са жалосним осмехом, тоном благог, али дубоког прекора, с безнадежном тугом на лицу и у срцу, лепим и искреним гласом рекао:

— Рђаво ви живите, господо!

Већ пети дан имам повишену температуру, а не могу да лежим. Сивкаста финска киша шкропи земљу мокром прашином. С тврђаве Ино грувају топови — то „пуцају“ на њих. Ноћу, дугачки језик пројектора лиже облаке. Одвратан призор, јер не да да се заборави сатанска поплава — рат.

Читао сам Чехова. Да није умро пре десет година, вероватно би га убио рат, отровавши га пред смрт мржњом према људима. Сетио сам се његове сахране.

солима