Naša književnost

Три сусрета 339

М. „Интелектуалац —- то је галициски Кнез Владимирко; још је у ХИП веку говорио „предрзак" и: „У наше време нема чудеса.“ Отада је прошло шест стотина година, и сви интелектуалци туве један другоме: Нема чудеса, нема чудеса. А сав народ верује у чудеса, као што је веровао у ХИП веку.“

М!. „Мањини је потребан бог зато што има све остало, већини зато што ништа нема".

Ја бих рекао друкчије: већина верује у бога из малодушности, а само понеки због пуноће душе.

— Волите ли ви Андерсенове бајкер запитао је замишљено. Ја их нисам разумео кад су биле штампане у преводу Марка Вовчка, али десет година доцније узео сам књигу, прочитао је и одједном сам тако јасно осетио да је Андерсен био врло усамљен. Врло. Није ми познат његов живот; изгледа да је живео раскалашно, много је путовао, али то само потврђује моје осећање да је био усамљен, Управо зато се и обраћао деци, ма да је погрешно да деца, тобоже, више жале човека, него одрасли. Деца ништа не жале, она не умеју жалити.

УП. Саветовао ми је да прочитам будистички катехизис. О будизму и Христу увек говори сентиментално; о Христу говори нарочито рђаво, ни одушевљења ни патоса у његовим речима, ниједне искре унутарњег огња. Мислим да Христа сматра наивним, достојним сажаљења и ма да понекад ужива у њему, тешко да га воли. ИМ као да се бојао: кад би Христос дошао у руско село, девојке би га исмејале.

УШТ. Данас је био код њега велики кнез Николај Михаилович, човек, изгледа, врло паметан. Држи се врло скромно, говори мало. Има симпатичне очи и леп стас. Спокојних покрета. Толстој му се нежно осмехивао и говорио час француски, час енглески. Руски је рекао:

— Карамзин је писао за цара, Соловјов опширно и досадно, а Кључевски ради своје разоноде. Лукав: читаш —_ као да хвали, а удубиш се — изгрдио.

Неко је поменуо Забелина.

— Врло мио. Као неки судски писар. Старинар-љубитељ, сакупља све, и што треба и што не треба. Јело описује тако као да сам никад није сит јео. Али врло, врло интересантан..2

ТХ. Потсећа на оне путнике-богомољце с палицама који цео живот мере земљу, путујући хиљаде врста од манастира до манастира, од моштију до моштију, страховите бескућнике, туђе свима и свему. Свет није за њих. Бог такође. Моле му се по навици, а потајно, у души, мрзе га: зашто их гони по земљи од једног краја до другога, заштог Људи су пањићи, корење, камење на друму, 0 њих се спотичеш и покаткад осетиш бол. Може се бити и без њих, али понекад је пријатно запрепастити човека својом необичношћу, показати му да се с њим не слажеш,

ДЕ Де еони + ране